U vremenu kada se muzički ukusi brzo menjaju, a tradicionalne pesme sve ređe čuju među mladima, Andrijana Jovanović iz Manastirice odlučila je da krene putem koji nije uobičajen za njenu generaciju. Vođena ljubavlju prema muzici, ali i željom da sačuva ono što su joj prethodne generacije ostavile u nasleđe, posvetila se vlaškoj izvornoj muzici.
Njena muzička priča počela je sa 19 godina, iako je ljubav prema pesmi postojala mnogo ranije. Odrastala je uz radio koji je u dvorištu često puštao njen otac. Upravo kroz te zvuke i njegove priče upoznavala je velikane vlaške muzike, njihove pesme i značenja koja se u njima kriju.
„Moj pokojni otac je često puštao radio i postepeno me upoznavao sa bardovima vlaške muzike. Pričao mi je ko je ko, šta je ko pevao i šta zapravo ta pesma nosi u sebi. U vlaškoj muzici možete da upoznate celokupni život jednog čoveka. Ona prenosi emociju tuge, ljubavi i različitih osećanja“, priseća se Andrijana.
Iako je odmalena pokazivala muzički talenat, u početku je bila više okrenuta stranoj i rok muzici. Vlašku pesmu nije odmah prepoznala kao svoj put. Ipak, veliku podršku roditelja imala je od samog početka, a posebno mesto u njenom muzičkom odrastanju imao je otac, koji joj je kroz muziku i priče približavao bogatstvo vlaške tradicije.
Prelomni trenutak dogodio se kada se priključila folklornoj sekciji Kulturno-umetničkog društva „Javica Janković Turku“ u Manastirici. Prve nastupe vezuje upravo za ovo društvo, a ubrzo je shvatila da je tradicionalna muzika ono čemu želi da se posveti.
Prvi put je pred publikom zapevala 2015. godine, na letnjoj sceni u Manastirici. Izabrala je izvornu vlašku pesmu „Iljana, Iljana“, koju je ranije izvodila Radojka Matušić, jedna od njenih najvećih muzičkih uzora. Upravo u njenom pevanju Andrijana prepoznaje ono čemu i sama teži – toplinu, raskoš glasa i iskrenu emociju koja dopire do slušalaca.
Od tada su usledili nastupi širom Srbije, ali i van njenih granica. Pevala je na festivalima vlaške muzike u Boru, na „Gergini“, gde je osvajala prve nagrade, kao i na „Zlatiborskim kapima“, gde je dobila dva priznanja za najautentičniju i najizvorniju interpretaciju. Nastupala je i na Carevčevim danima, a posebno dragoceno iskustvo stekla je pevajući uz Narodni orkestar Serbia Kulturnog prosvetnog centra Petrovac na Mlavi. Značajnu ulogu u njenom muzičkom sazrevanju imali su Novica Stojmirović i Miograg Lukić, kojima je zahvalna na podršci, radu i pomoći da stekne sigurnost na sceni.
Za Andrijanu, međutim, uspeh se ne meri samo nagradama i nastupima. Najvažnije joj je da pesmom uspostavi vezu sa publikom i prenese osećanje zbog kojeg je ta pesma nastala.
„Možda pesma u tom trenutku ne bude savršeno otpevana, ali emocija je ono što ostaje. Važno mi je da čovek, kada napusti salu, ponese nešto sa sobom i da poželi ponovo da dođe i sluša našu tradicionalnu muziku“, kaže Andrijana.
Da njena interpretacija uspeva da dopre do ljudi, uverila se mnogo puta. Na jednom nastupu na „Studentskom letu“ u Bosni i Hercegovini, pored dve srpske narodne pesme, izvela je i jednu vlašku. Iako publika nije razumela reči, reakcija je bila snažna.
„Kada sam sišla sa scene, rekli su mi: ‘Mi tebe nismo ništa razumeli, ali smo ti verovali.’ To mi je bila najveća nagrada u tom trenutku“, priča ona.
Andrijanin životni put nije bio isključivo muzički. Završila je Gimnaziju „Mladost“ u Petrovcu na Mlavi, a potom Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala arheologiju. Poseduje i kurs novinarstva, a danas radi u osnovnoj školi sa decom kojoj je potrebna dodatna podrška u obrazovanju.
Ipak, pesma je ostala njena posebna veza sa korenima, porodicom i krajem iz kojeg potiče. U njoj vidi mnogo više od muzičkog izraza – vidi priče o ljudima, ljubavi, životu i vremenima koja ne bi trebalo da budu zaboravljena.
