Zahvaljujući angažovanju jednog Bistričanina, velikog entuzijaste Radiše Rajkovića, sačuvana je uspomena na prvog srpskog olimpijca Dragutina Tomaševića, rođenog u selu Bistrica, u opštini Petrovac na Mlavi, u čiju se čast petnaest godina održava atletska trka, koja je danas uvrštena u zvanični kalendar takmičenja Atletskog saveza Srbije.
Dragutin Tomašević, rodom je iz Bistrice kod Petrovca na Mlavi, učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine. Njegov potomak Radiša Rajković njemu u čast, u centru sela, opremio je spomen sobu gde se nalaze sačuvani predmeti iz Tomaševićeve rodne kuće, nameštaj, slike i fotografije sa trka i Olimpijskih igara, članci iz štampe.
Prvi srpski olimpijac je rođen 20. aprila 1890. godine u uglednoj trgovačkoj porodici Gaje Tomaša, jednoj od pet porodica koje su tada živele u ovom kraju.
Na nagovor strica Dragutin je upisao trgovačku školu u Beogradu, gde ga je ujak odveo u Sokolsko društvo “Dušan Silni”. Kao atletičar ovoga društva Dragutin se 1911. pobedom na trci, dužine 33 kilometra, Obrenovac – Košutnjak kvalifikovao za učešće na 5. Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine, gde je na otvaranju nosio državnu zastavu.
“Dragutin je bio desetostruki pobednik trke Obrenovac – Umka – Košutnjak na kojoj je postigao vreme u rangu tadašnjeg svetskog rekorda”, kaže Radiša.
To davno vreme često biva predmet interesovanja turista i ostalih posetilaca ovoga kraja, kojima neumorni Radiša rado priča o životu prvog srpskog olimpijca:
“Već na putu za Stokholm, u vozu u Mađarskoj, saznavši da je favorit, ostali takmičari su pokušavali da obeshrabre mladog Tomaševiča. Međutim Dragutina, koji je bio član Sokolskog društva, ništa nije moglo da odvrati od njegovog cilja – da svojoj zemlji donese medalju”.
Jedna od priča, koja se sa kolena na koleno prenosila, je o simpatijama između mladog Tomaševića i jedne devojke na takmičenju, Ruskinje, koja mu je spasila život.
“Njemu su sipali otrov u limunadu, devojka je to videla, oborila čašu i tako ga spasila trovanja”, govori nam Radiša.
Na samoj trci od 42 kilometra, na temperaturi od 42 stepena, Tomašević je ubedljivo vodio. Pred sam cilj, na samom ulasku u stadion trojica nepoznatih ljudi su ga presrela i odgurala u jarak. Iako povređen Dragutin je uspeo da završi trku kao 37. na cilju, u konkurenciji od 62 takmičara.
Njegovim plasmanom na Olimpijskim igrama Kraljevina Srbija je stekla pravo na učešće na sledećoj olimpijadi. Svestan svoje snage i pun volje Dragutin se zarekao da na sledećim olimpijskim igrama 1916. godine u Berlinu osvoji zlato. U toj nameri ga je prekinuo rat.
Teško je ranjen u oktobru 1915. godine na brdu Bubanj, a preminuo je u zaprežnim kolima, na putu do poljske vojne bolnice u selu Rašanac. Bio je ranjen puškomitraljezom preko grudi, i kada su doktori pokušavali da spasu videli su da je imao dva srca.
Priča o čoveku bržem od voza mnoge posetioce ostavi bez daha
“Dok se pripremao za Olimpijadu Dragutin je odmerio snagu sa vozom, popularnim Ćirom, od Požarevca do Petrovca na Mlavi. I na razdaljini od oko 40 kilometra bio je brži od voza, sačekao ga je u Petrovcu na stanici”, sa ushićenjem priča Radiša.
Na osnovu teksta Radiše Rajkovića i njegove majke napravljena je pozorišna predstava “Čovek sa dva srca”. Amatersko pozorište “Bata Bulić” iz Petrovca na Mlavi je više puta igralo ovu predstavu. Zbog smrti glavnog glumca prekinuto je igranje predstave, mada prema Radišinim rečima postoji interesovanje Olimpijskog komiteta Srbije da ona ponovo zaživi i da se prikazuje mladim naraštajima, jer veoma dirljivo prikazuje put mladog atletičara, iz malog sela, do olimpijskog sjaja i sve nedaće sa kojima se on viteški borio.
Greška je načinjena jedino što se u predstavi nigde ne spominje Radiša, kao najveći pokretač i čovek koji je oživeo priču na prvog srpskog olimpijca. Prema njegovim rečima postoji interesovanje da se o životu Dragutina Tomaševića snimi i film.
U spomen sobi je izložen i crni šal majke Dragutina Tomaševića.
“To nije lepa uspomena, ali svedoči o tome vremenu” – kazuje Radiša.
To je šal kojim je majka ožalila svoje sinove, Milutina i Dragutina. Ona je umrla 1951. godine kada su grobari, sahranivši je izvadili verenički prsten Dragutina Tomaševića i medalju za hrabrost. Njegove ostale medalje su zakopane sa njim, kao i sablja koju je posedovao.
Poslužavnik koji se nalazi u sobi datira iz 1913. godine i ručni je rad lokalnog zanatlije iz Šetonja, tako da je pozajmljivan za sva veselja u selu tada.
Fotografija Tomaševića u uniformi Sokolskog društva Dušan Silni krasi zid ove sobe i seća na viteštvo toga doba.
Zahvaljujući Radišinom zalaganju na oživljavanju uspomene na lik i delo prvog srpskog olimpijca mnogo toga je pokrenuto u ovom kraju. Petnaest godina unazad ovde Sportski savez opštine Petrovac na Mlavi, po pravilima Atletskog saveza Srbije organizuje Memorijalnu atletsku trku Dragutinu u čast, u dužini od 10.073 metra, na kojoj učestvuju atletičari i iz Srbije i iz susednih zemalja. Poslednje godine oboren je rekord sa 375 takmičara.
Pešačke staze u ovome kraju su veliki turistički potencijal i poslednih godina se uspešno promovišu održavanjem planinske trke “Stazama Dragutina Tomaševića”.
Atletski klub u Petrovcu na Mlavi ponosno nosi Dragutinovo ime, okuplja atletičare svih starosnih kategorija i niže sjajne uspehe širom zemlje, ali i van njenih granica.
Radiša rado uvek otvori spomen sobu posetiocima, u bilo koje doba dana došli u Bistricu i uvek je raspoložen da i ispriča priče o životu svog slavnog pretka. Posebno voli kada mu dođu deca, školarci i kaže da voli da ih posluži bombonama, baš kao što je Dragutin kockama šećera nagrađivao najbžu decu u selu, kada bi dolazio iz Beograda.
Ovaj neumorni Bistričanin uvek rado govori o svome selu i svemu šta se u njemu organizuje godinama unazad. Složni meštani su mnogo toga unapredili u selu, tako da posebno u letnjim mesecima u Bistrici bude veoma živo, puno ljudi, poput varošice. Bistrica je danas poznata i po manifestaciji “Dani vodeničara i pomeljara”, čiji je jedan od pokretača Radiša Rajković. Zahvaljujući ovoj manifestaciji i zalaganju meštana oživele su vodenice na bistričkoj reci, gde se danas melje kukuruzno i pšenično brašno.
Velikogospojinski sabor koji se u avgustu održava u porti bistričke crkve Car Konstantin i carica Jelena okuplja kulturno umetnička društva i celog okruga.
Kao član Crkvenog odbora bistričke crkve Radiša sa mnogo ljubavi priča o svemu šta je rađeno na uređenju prostora oko crkve, tako da je ovo danas jedna od najlepših crkvenih porti i prostor koji meštani zajednički rado koriste.
Ove godine je posebno srećan što su mnogi Srbi po prvi put spoznali lepote svoje zemlje. Mnogi od njih su obilazili i Etno selo Bistrica, kupovali bistrički sir i brašno sa vodenice, odmarali u krčmi nad rekom. Sve više se ovde kupuju placevi za vikendice i etno kuće, a on se nada se da će u ovom delu sela jednog dana zaživeti pravi, uređeni turistički kompleks.
Bistrica je utočište od buke i užurbanog gradskog života, a Radiša to potkrepljuje rečima mudrog starca Tadeja:
“Naš kraj neće pogoditi nikakva bolest, naš kraj je najčistiji za život i mnogi će se ljudi doseliti upravo ovde”.
Tekst u sklopu projekta „Primer dobre prakse“, koji sufinansira Opština Petrovac na Mlavi u okviru Konkursa o sufinansiranju projekata kojima se ostvaruje javni interes u oblasti javnog informisanja u 2020. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
