Lokalna samouprava je značajna podrška pozorištu, s obzirom na to da ono reprezentuje opštinu ili grad, gde god da se pojavi u smislu kulturnog osvešćivanja ljudi i poklonika pozorišne umetnosti.
Petrovačko pozorište je osnovano 1908. godine, mnogo pre nego u većini varoši Srbije toga doba, a od strane uglednih građana. Najpre je to bilo Diletantsko pozorište „Mlava“, zatim Amatersko pozorište „Mlava“, da bi po okončanju Drugog svetskog rata nastavilo da deluje kao jedna od sekcija KUD „Abrašević“ koje 1950. menja ime u KUD „Bata Bulić“.
Na inicijativu i predlog glumaca, tehničke ekipe i sardnika petrovačkog pozorišta, 2020. godini Upravni odbor Kulturno-prosvetnog centra Petrovac na Mlavi doneo je odluku o promeni naziva Amaterskog pozorišta „Bata Bulić“ u Pozorište „Dragoljub Milosavljević Gula“, u čast istaknutog pozorišnog, filmskog i televizijskog glumca jugoslovenske scene koji je rodom iz Petrovca na Mlavi. Period od 1950. i 1960. godine smatra se jednim od najplodnijih u istoriji petrovačkog pozorišta, mada se to s pravom može reći i za savremeno petrovačko pozorište koje niže zavidne rezultate u svom radu. Gula bi danas bio ponosan na petrovačke glumce. Oni predstavljaju primer dobrog međusobnog funkcionisanja, kao i primer saradnje sa lokalnom samoupravom koja ima sluha za kulturu.
Član petrovačkog pozorišta je Jovan Ivković, profesor srpskog jezika i književnosti. U pozorišnom amaterizmu je od 2017. godine igrajući u predstavama:„Mi čekamo bebu“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Daj mi svoju ženu“, „Sumnjivo lice“, „Ne očajavajte nikad“, „Pozovi me radi preljube“, „Putujuće pozorište Šopalović“, „Hasanaginica“. Mnoge role su mu donele nagrade na lokalnim, ali i festivalima širom zemlje i regiona. Stalni je član pozorišta „Dragoljub Milosavljević Gula“, Petrovac na Mlavi.
„Pozorište „Dragoljub Milosavljević Gula“ funkcioniše u okviru Kulturno-prosvetnog centra Petrovac na Mlavi. To je vrlo značajna činjenica s obzirom na svu tehničku i materijalnu podršku koje pozorište na taj način dobija. Deo budžetskih sredstava je svake godine namenjen radu pozorišta te se određenim stavkama budžeta izdvaja novac za njegovo funkcionisanje (honorar profesionalnog reditelja, kostimografa, scenografa, izrada dekora, obezbeđivanje rekvizita…). Na ovaj način pozorište kvalitetno radi i na odgovarajući način prezentuje kulturu okruga i širi ljubav prema pozorišnom amaterizmu“, kaže Ivković.
Svedoci smo da ovo pozorište svake godine ostvaruje značajne rezultate na festivalima, kako u individualnim kategorijama, tako i u kolektivnim. Posebno nas interesuje šta je sve to što doprinosi uspehu jednog amaterskog pozorišta.
Ivković navodi da petrovačko pozorište trenutno ima petnaestak aktivnih članova na večernjoj sceni, ali i nekoliko desetina dece osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta u okviru škole glume, a njihov rad takođe je primećen na festivalima širom zemlje.
Naš sagovornik ističe da pozorište ima odgovarajuće tehničke resurse i sva neophodna sredstva za rad. Termini proba su u večernjim satima, onda kada u centru nema programa. Što se tiče etosa u pozorištu, smatra da je na zadovoljavajućem nivou, poštuju se potrebe svakog pojedinačno jer je cilj zajednički. Onda kada i postoje nesuglasice, što je sasvim prirodno, rešavaju se kompromisno.
„Lokalna samouprava je značajna podrška pozorištu s obzirom na to da je ovo jedino pozorište u opštini i da je ono reprezentuje gde god da se pojavi, u smislu kulturnog osvešćivanja ljudi i poklonika pozorišne umetnosti“, navodi Ivković.
„Nekoliko decenija unazad pozorišne predstave režiraju profesionalni reditelji, a neretko su uključeni i profesionalni scenograf/kostimograf, kompozitor u kreiranju predstave. To su ljudi koji dugi niz godina sarađuju sa našim pozorištem te ih uprava angažuje za određeni projekat“, kaže on.
Saradnja sa pozorištima u okrugu je dobra, zajedno učestvuju na lokalnim festivalima, ali veruje da je važnija razmena koja podrazumeva učestvovanje van takmičarskih programa. Objašnjava da postoje pozorišta u okrugu koja iz tehničkih razloga ne pozivaju često na gostovanje, jer su predstave tehnički zahtevnije, a oni nemaju uslova za takvo izvođenje. Ivković smatra da bi saradnja mogla biti i kvalitetnija u smislu razmene glumaca ili ideja za određene projekte ukoliko za to postoji mogućnost, što se inače i povremeno dešava.
„Uporedo sa angažovanjem u pozorištu u kome sam stalni član, već nekoliko godina igram i u predstavi „Poslednji dani despotovine“ pozorišta „Patos“ iz Smedereva, tumačeći lik despota Đurđa Brankovića. Što se tiče festivala, mislim da ih ima prilično. Ipak, neobično je, recimo, da neki veliki pozorišni centri, ustanove kulture nemaju amaterske pozorišne festivale već samo profesionalne, iako pod njihovim okriljem postoji amaterski pozorišni ansambl. Oni jesu značajni zbog određene vrste potvrde kvaliteta rada pozorišta, ansambla, glumca. S druge strane, često su upravo predmet razvijanja sujete kako na individualnom tako i na planu međusobne saradnje pozorišta, što onda utiče i na nominacije i izbor nagrađenih. U amaterizmu bi to trebalo svesti više na revijalna nego takmičarska učešća.“
Ivković dalje veruje da pozorišni amaterizam nije potcenjen, ali da je sve češće, nažalost, počeo da se posmatra nadmetački. Objašnjava da često veća takmičenja izazivaju prikrivene ili pak otvorene sukobe među ansamblima što onda rezultira slabijom saradnjom, gubljenjem onoga što je u značenju reči „amaterizam“ – bezuslovna ljubav. Ukazuje i da mediji uglavnom isprate dešavanja u pozorišnom amaterizmu, posebno kada je reč o festivalima. „Konkretno, što se našeg pozorišta tiče, lokalni mediji prate i rad pozorišta, od početka rada na predstavi, procesu stvaranja, do premijere i uspeha koje predstava ostvari tokom svog trajanja“, tvrdi naš sagovornik.
Valentino Oljača, jedan od uspešnijih amaterskih glumaca Braničevskog okruga, izuzetno skroman kao čovek, glumac, ali i na rečima. Valentino je profesor engleskog jezika, rodom iz Boževca, a glumom se bavi više od dvadeset godina. Prvo interesovanje za glumu javilo se veoma rano kada je još kao dečak zabavljao komšiluk tada poznatim skečevima. Potom su usledile dramske sekcije u osnovnoj i srednjoj školi, a 2005. godine se pokreće teatar u Boževcu u kom sarađuje. Nakon pauze, 2014. godine Saša Latinović režira predstavu „Rupa“ u Boževcu i od tada Valentino ne prekida svoj pozorišni život. Pored dramskog studija „Branko Radičević“ Boževac, koji više nije aktivan, danas igra u pozorištima u Petrovcu na Mlavi, Malom Crniću, Požarevcu, a sarađivao je i sa Kostolcem i Smederevom.
Valentino je sazrevao kao glumac, marljivo učio, napredovao i osvajao brojne nagrade i priznanja, a kolege glumci imaju običaj da u šali kažu za svaki festival na kom učestvuje Vale, zapravo se zove „FestiVale“, jer zaslužno pokupi sve nagrade. Nedavno je dobio i dva priznanja od Grada Požarevca i Opštine Malo Crniće za predan rad, unapređenje i doprinos kulturi.
„Pozorišta u kojima trenutno igram, u Požarevcu, Malom Crniću i Petrovcu na Mlavi, u sastavu su centara za kulturu. Smatram da je to izuzetno važno, jer olakšava stvari u smislu podrške radu, materijalne, logističke, tehničke. Ja sam veoma zadovoljan radom svojih pozorišta, radi se u kontinuitetu, dosta se igra, gostuje, putuje i ostvaruju se značajni rezultati na mnogim festivalima.“
Valentino navodi kako su pozorišta u Požarevcu i Petrovcu zaista dobro opremljena, dok u Malom Crniću nedostaje još scenske tehnike, ali uslovi za rad postoje. Ističe vrlo dobre odnose sa kolegama, glumci se i međusobno privatno druže, razvija se iskreno prijateljstvo i bliskost. Objašnjava da se u poslednjih nekoliko godina u velikoj meri izdvajaju sredstva iz lokalnih budžeta za pozorište, gostovanja, tehniku, profesionalne reditelje. Malo Crniće je ove godine obezbedilo autobus za potrebe Centra za kulturu. Valentino tvrdi da je saradnja pozorišta u Braničevskom okrugu odlična.
„Ne bih rekao da je dramski amaterizam potcenjen, već pre nedovoljno cenjen. Često se dešava da odziv ljudi za predstave i festivale bude znatno manji u odnosu kada se igraju neke profesionalne predstave, što je čest slučaj u gradovima, konkretno u Požarevcu, dok u manjim sredinama bude uvek veći broj publike. Mislim da lokalni mediji prate sva dešavanja u pozorištu, a to čini i RTS. A što se tiče festivala, postoji priličan broj i to je jedan od lepših delova ovog posla. Tu razmenjujemo iskustva i stvaramo nova prijateljstva. Veoma su značajni kao osnova amaterizma i priznanje, podstrek za rad,“ kaže ovaj nagrađivani glumac.
Novinarka: Nevena Kovačevič // fotografije privatna arhiva/ obrada Filip Ilić
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta
“IZA KULISA: Da li lokalni pozorišni amaterizam igra poslednji čin?”
koji realizuje udruženje “KORENI”.
