Na čuvenu rečenicu da je u zdravom telu zdrav duh i da je najvažnija ljubav bilo čime u životu da se bavimo ukazuje nam Petrovčanin Zoran Tomašević Tomaš. Rođen u srcu Homolja, prve i najvažnije korake napravio je u petrovačkoj Slogi, da bi sa sedamnaest godina stao na teren OFK Beograd. Najpre omladinski reprezentativac, potom rame uz rame sa velikim fudbalskim imenima toga vremena osvajao je fudbalske terene širom Jugoslavije, ali je povreda noge bila presudna da se vrati u Slogu i Petrovac na Mlavi, jer kako i sam kaže, tako je valjda bilo suđeno.
Njegova ljubav prema fudbalu i upornost ostavili su neizbrisiv trag u zajednici gde je generacijama mladih nesebično prenosio svoje znanje i umeće i važnost bavljenja bilo kojim sportom.
Zoran Tomašević, kako sa ponosom ističe, rođen je na vrelu Mlave, u Vrelskoj ulici u Žagubici, u zimu 1949. godine. kao četvrto dete, pored dve sestre i brata. Njegov otac, rođeni Bistričanin, radio je kao monter u pošti u Žagubici, pa je Zoran u srcu Homolja živeo do svoje četvrte godine, a onda se porodica seli u Petrovac na Mlavi. Na pitanje da li je zbog prezimena Tomašević u krvnom srodstvu sa prvim srpskim maratoncem, Dragutinom Tomaševićem, Zoran započinje svoju životnu priču:
“Tačno je, imam dosta familije u Bistrici, Dragutin Tomašević mi je deda, a što se tiče te moje ljubavi prema fudbalu, ona se ispoljila još od malih nogu, od moje pete, šeste godine. U Petrovcu smo živeli u samom centru, u ulici 7. jula, pa smo mi deca iz ulice znali da se okupimo i igramo prvo krpenjaču, pa onda gumenu loptu, nije bilo lopti kao sad, u svakoj prodavnici. Imali smo mi i našu Marakanu, potez Strelište, od Toplane pa sve do brda. Sećam se lepih školskih dana, učiteljice Dobrile Nikodijević, koja nas je često izvodila u park da se igramo. Kako godine prolaze i stasavam za gimnaziju, tamo se susrećem sa dva divna trenera, to su bili Dragi Petrović Bonja i Dragi Milošević Badža. Klub Sloga je bio je vrlo dobro organizovan. Treneri nas nisu učili samo fudbalu, već i životu, da budemo dobri i pošteni ljudi, uslov je bio da imamo dobre ocene da bismo dolazili na trening.”
“Ozbiljno se treniralo i radilo, da vam kažem, nisu samo igrači igrali fudbal nego i navijači. Te godine Sloge bile su toliko plodonosne da je Milan Milić Pluton napisao četiri knjige o sportu u Petrovcu na Mlavi. Bio sam pionirski reprezentativac Sloge, svaki trenutak koristio sam za trening, pa i mali i veliki odmor u školi” priča Zoran.
Njegov talenat nije ostao neprimećen. Tada kao član omladinske reprezentacije, tada velike države Jugoslavije zapazio ga je Miloš Milutinović, legenda jugoslovenskog fudbala.
“Na republičkom prvenstvu Jugoslavije u Sloveniji moj talenat zapazio je Miloš Milutinović, legenda jugoslovenskog fudbala i tako je sve počelo. Sa sedamnaest godina sam postao prvotimac rame uz rame sa Petkovićem, Santračem, Turudijom, Krivokućom, Borotom, Đorđevićem a kasnije sam igrao i sa Šekularcem i sa Milutinovićem, sve vrhunski asovi. Nema stadiona u Jugoslaviji, od Skoplja do Ljubljane gde nisam igrao” seća se Tomašević.
Povreda noge ga vraća u Slogu i nakon aktivnog igranja bio i u upravi petrovačkog kluba, predsednik Sloge, trener pionira, podmlatka i prvog tima, ali i pomagao rad malih klubova iz okolnim naseljima, i dan dans sa istim žarom posvećen svom klubu.
“Povredio sam nogu, onda na pripremama na Zlataru, dobijam visoku temperaturu, sve mi se to nekako nakupilo i odlučujem da odem iz OFK Beograd. Oni su želeli da ostanem, ali ja se vraćam u Slogu u kojoj igram narednih deset godina, tako je valjda zapisano. Sa nekoliko generacija sam igrao, bilo je tu radnika, profesora, lekara, Lala Davidov, Momir Bogić, profesor u gimnaziji, moram jedno ime posebno da spomenem, nije što je iz Bistrice, Mirko Stanojević Kačar, stvarno jedna fudbalerčina i pre svega dobar čovek. Trenirao sam pionire, podmladak i prvi tim. Ako me pitate koliko sam utakmica u životu odigrao, sigurno preko trista.”
Sećajući se vremena kada su tribine stadiona Sloge bile ispunjene navijačima, pokazujući crno bele fotografije sa tadašnjim saigračima Tomašević upućuje poruku mladima koji žele da se bave sportom, pre svega fudbalom:
“Fudbal treba pre svega da se voli, uostalom, kao i bilo čim drugim u životu da se bavite, bitna je ljubav. Timski rad, želja za pobedom, da igrači ginu jedan za drugog. U mlade treba ulagati i treba ih motivisati. Ja i u ovim godinama ne propuštam nijednu utakmicu Sloge, na kiši i suncu sedim na tribinama, zato napred Sloga, živela Sloga!” završava Tomašević.
Sadržaj je nastao u okviru projekta “Veliki ljudi u malom mestu” i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
