„Umetnost mora biti angažovana, mora ciljati svaki društveni problem i na definisan način kritikovati i menjati anomaliju, nezavisno od toga da li je predstavljena na komičan, tragičan ili tragi-komičan način.“
Amatersko pozorište smešteno u Velikom Gradištu nosi ime slavne srpske glumice Žanke Stokić, koja je oživljavala likove iz dela Branislava Nušića,upamćena kao gospođa Živka ministarka, a brojnim drugim ulogama osvajala srca publike tog vremena. Žanka je rodom Gradištanka, a pozorište koje nosi njeno ime osnovano je 1999. godine i okuplja glumce različitih generacija.
Bogdan Milić je član ovog pozorišta od njegovog osnivanja. Po profesiji je diplomirani menadžer ljudskih resursa i trener/kouč modernih veština. U gradištanskom pozorištu je prošao kroz omladinsku i večernju scenu. Režirao je u okviru matičnog pozorišta predstave „Boing Boing“ i „Virus“, predstavu koja je prošla selekciju za međunarodni festival „TranziT“ u Rijeci, ali zbog nedostatka finansijskih sredstava glumci nisu imali prilike da prezentuju svoj rad. Bogdan je dve godine vodio dečje pozorište. Deca su pod njegovim mentorstvom izvela predstave: “Biberče”, “Izgubljeni Deda Mraz”, “Kapetan Džon Piplfoks”, “Hajduk u Beogradu”, dok je za predstavu “Čarobnjak iz Oza” radio i scenografiju. Kompletan je auto dečje predstave “Štrumpfovska Nova Godina” koja je do sada najigranija dečja predstava u gradištanskom pozorištu.
„Od februara 2024. godine ponovo sam oformio omladinsku scenu, jer je poslednja omladinska predstava „Draga Jelena Sergejevna“ rađena u sezoni 2001/2002. god. Okupljamo mlade glumce i glumice uzrasta od 15 do 20 godina. Rad je komleksan, od osnova teatra, scenskog govora i pokreta, istorije pozorišta, pa sve do procesnog rada na predstavi. Proces se najpre sastoji iz razgovora na teme koje mlade interesuju a nemaju prilike da o tome debatuju u okviru srednje škole, niti vannastavnu aktivnost koja bi im pružila mogućnost da iskažu svoje stavove. Tako je nastala predstava „Javni čas“ baveći se problemima koji tište mlade ljude sa ciljem borbe za povratak vrednosti“, priča Milić.
Amatersko pozorište „Žanka Stokić“ je neformalna grupa pri JU Kulturnom centru „Vlastimir Pavlović Carevac“ Veliko Gradište. Upravo pravni status pozorišta je po Miliću veliki problem, odnosno teret za članove pozorišta. Oni, kaže Bogdan, nisu zadovoljni svojim statusom u okviru kulturnog centra, jer na svako njihovo pitanje sledi odgovor da nema novca. Smatra da se resursi ne koriste na pravi način, ali iz svog iskustva veruje da se stvari mogu poboljšati. Naglašava da su za sve pozorišne uspehe i rezultate zaslužni ljudi koji čine pozorište.
„Sami se snalazimo za kostime, scenografiju, audiovizuelne efekte, šminku, sitnu i krupnu rekvizitu. Nedostaju ljudi koji bi bili deo tehničke podrške, oni koji bi radili na rasveti i ozvučenju. Često to radi upravo reditelj predstave. Pored njih, potrebni su i ljudi u marketingu, kreiranju plakata, vizuala, u promovisanju. Na zvaničnoj stranici JU Kulturni centar Veliko Gradište jasno se vidi da se ne vodi tačna i redovna arhiva šta se kada radilo, nedostaje još podataka o predstavama, gostovanjima, nagradama. Kada sam se nakon kraće pauze ponovo uključio u rad matičnog pozorišta radeći na predstavi „Virus“ Siniše Kovačevića, uspeo sam da motivišem i okupim nove snage koje su uz stare članove učinili nešto neverovatno. Po prvi put se igralo na otvorenoj sceni kraj Dunava sa potpunom tehnikom uz prisustvo od oko 600 posetilaca. Ali sam na sebe preuzeo kompletno promovisanje. To sam radio i za naredni projekat, spremajući „Sumnjivo lice“, objašnjava Bogdan.
AP „Žanka Stokić“ Veliko Gradište trenutno ima tri scene – dečje i omladinsko pozorište kao i večernju scenu. Bogdan Milić kaže kako se pojavila nova energija ljudi pored starih članova i to ga raduje. Što se tiče uslova, nemoguće je imati veliku scenografiju, tako da je izazov napraviti je kako bi odgovarala prostoru i tu sama kreativnost dolazi do izražaja. Daleko veći problem predstavlja postojeća garderoba koja je pretrpana nepotrebnim stvarima i pretvorena u neku vrstu magacina. Ona vapi za uređenjem, a ne iziskuje velika ulaganja. Prosto ne postoji prostor gde bi se odlagali kostimi, rekvizita, scenografija, kao ni prostor za čitaće probe. Kritično je i sa terminima proba jer, pored tri grupe ovog pozorišta, scenu u kulturnom centru koristi i Ansambl narodnih igara i pesama „Vlastimir Pavlović Carevac“. Rasveta je nešto na čemu se trenutno radi, a sa ozvučenjem su relativno zadovoljni.
Glumci su u dobrim odnosima, druže se i privatno, ali kako tvrdi, sa rukovodiocima i zaposlenima u kulturnom centru nemaju takve relacije. Osećaju se zapostavljeno, jedva da dobijaju sredstava i prostor. Bilo je, kaže, neke saradnje 2014. godine kada su ih uključivali u plan rada. Dobili su i nekoliko reflektora 2007. godine, ali devet novih je dobijeno tek 16 godina potom, i to uz Bogdanovo lično insistiranje kod predsednika opštine, a koji pritom još nisu ni montirani.
„Nestručni ljudi su veliki problem, oni koji nisu dva puta prošli pored pozorišta, a možda su svega jednom bili da pogledaju neku pozorišnu predstavu. Sve je na ivici, na ledu, pod jakim udarom raznoraznih vetrova. Ne postoji želja, a ni znanje korišćenja savremenih načina primene marketinga, niti se aplicira kod donatora. Propuštaju se konkursi, nije pisan nikakav projekat. Sve to mogu potkrepiti činjenice da je do 2013. godine bila prisnija saradnja i razmena predstava sa više amaterskih pozorišta Braničevskog okruga i šire. Od 2022. godine, osim Kučeva, niko nam nije gostovao. Svaki kontakt sa ostalim amaterskim pozorištima je naš lični kontakt. Kao da je neko u ustanovi kulture jednim potezom gumice izbrisao sve što je nekad bilo. Mi smo poput lika Pepeljuge, rukovodioci su maćeha, a zaposleni predstavljaju zle sestre“– nezadovoljno ističe naš sagovornik.
Potpuno drugačiji odnosi su sa lokalnom samoupravom čiji predstavnici pokazuju otvorenost, saradnju i podršku, ali do realizacije dogovora ne dolazi. Bogdan i to pripisuje Kulturnom centru gde se koči i odugovlači.
„Predstavu „Virus“ smo uradili u koprodukciji sa Velikogradištanskom gitarijadom, potom smo konkurisali projektom za jedno gostovanje i dobili smo grant. Planiram da u sledećoj godini preko svog udruženja napravim koprodukciju sa omladinskom i večernjom scenom. Od maja meseca pa do kraja sezone uspešno smo radili „Ramski košavski vremeplov“ na Ramskoj tvrđavi zahvaljujući Udruženju LAG Veliko Gradište (lokalna akciona grupa) u saradnji sa Turističkom organizacijom Veliko Gradište. Postoje načini, model i donatori, samo je važno imati volju i ideju kako sprovesti u delo“, zaključuje Bogdan.
U dosadašnjem radu, četiri predstave, zajedno sa dečjom, režirali su profesionalni reditelji. Bogdan je protivnik takvog stalnog angažovanja, prevashodno zato što smatra da bi za to trebalo imati najpre osposobljen glumački kadar, opremljenu scenu svom neophodnom tehnikom i edukovan kadar ustanove. „To zahteva sredstva koja se mogu iskoristiti kako bi se pokrili svi nedostaci pozorišta ili da se uloži u prevoz za gostovanja. Povremeno angažovanje bi dobro došlo, ali moraju se postaviti prioriteti. Postoji i velika razlika u budžetima i uslovima za rad amaterskih pozorišta u okrugu“, smatra naš sagovornik.
U svemu, kaže, prednjači petrovačko pozorište što je rezultat dugogodišnjeg domaćinskog rada, stručnog vođenja ustanove, kao i sam pravni status pozorišta. Prijatno iznenađenje za njega je i ponovo pokrenuto kučevačko pozorište koje je zasluženo osvojilo nagrade u Kuli. Smatra da nedostaje neka vrsta potpisanog sporazuma o razmeni programa na bazi reciprociteta. „ Potrebno je u okrugu povećati saradnju svih amaterskih pozorišta. Imam predlog da svi zajedno konkurišemo za jedan letnji festival i kamp koji bi svake godine bio u drugom gradu. Svako pozorište bi izvodilo svoje predstave. Može se uokviriti i nekom gostujućom predstavom van našeg okruga, a kasnije to proširiti i na region i iskoristiti lične kontakte“.
On dalje napominje da dramski amaterizam nije potcenjen i da zavisi od samih ljudi u njemu. Nedostaje više oglašavanja, udruživanja, zajedničkog delanja ka rešavanju problema, dobijanju prostora u medijima, dobijanju grantova. „U nama je sva moć, ali i nemoć. Od nas zavisi da li će nas neko potcenjivati ili ne. Od nas bi trebalo da krene inicijativa ka Ministarstvu kulture, mi sami moramo skrenuti pažnju na naš rad. Ali najpre se mora napraviti plan, koji su to problemi koje je neophodno rešiti i kakva rešenja predlažemo. To se treba sistematično rešavati“- objašnjava naš sagovornik. Smatra da su lokalni mediji veoma saradljivi, ali se teško dolazi do medija sa nacionalnom frekvencijom. Svako treba poraditi na tome da se stranice na društvenim mrežama mnogo više koriste.
Govoreći o festivalima, Bogdan Milić tvrdi da je najveća nagrada u što većem broju izvođenja predstava. Ističe važnost festivala kao krunu rada i smernicu za dorađivanje. Raduje ga rađanje novih, ali ga zabrinjava utisak da selekcija predstava nije baš najpravednija, kao da uvek mora biti nekih radnji iza kulisa oko prolaska selekcije i nagrađivanja po principu – ja tebi, ti meni. Neophodna je krovna organizacija, a to je Savez amatera Srbije. Valjalo bi podsticati nove festivale, možda da budu tematski – obrađivanje dve teme, nasilje u porodici ili među vršnjacima, uticaj društvenih mreža i lažnih vesti, problemi mladih, celokupnog društva, ali i raditi na poboljšanju postojećih. On naglašava potrebu za pravljenjem adresara svih amaterskih pozorišta u Srbiji. Na tome, kaže, radi i grupa Dramski amaterizam Srbije na društvenoj mreži koju je pokrenuo Dragi Ivić iz Požarevca. Naš sagovornik skreće pažnju i na saradnju sa Savezom dramskih pisaca Srbije smatrajući da postoje brojni talentovani domaći pisci koji još uvek čekaju realizaciju svog teksta na sceni.
Našem sagovorniku je izuzetno zanimljiv realizovan koncept festivala u Kučevu koji treje mesec dana, jedna predstava nedeljno uz prateći program. Savetuje da razmisle o dodavanju nekih radionica za mlade i najmlađe, kao i da organizuju sastanak svih učesnika kako bi izneli pozitivna i negativna mišljenja. Daleko je lakše kada se muke podele. Dobro je međusobno se motivisati. Ističe ideju o mogućnosti zajedničkog rada, da Veliko Gradište radi jedan dramski tekst, Kučevo drugi, a da ih povezuje ista tema. Ili koprodukcijska predstava – udružiti snage i aplicirati za sredstva.
„Umetnost mora biti angažovana, mora ciljati svaki društveni problem i na definisan način kritikovati i menjati anomaliju, nezavisno od toga da li je predstavljena na komičan, tragičan ili tragikomičan način. Mora sadržati esenciju svakodnevnice i pojačavati je sociološkom i filozofskom karakteristikom. Bez toga, umetnost je greška u matriksu, obično vašarsko šarenilo koje smrdi na pljeskavice i jeftinu rakiju, prazno pučko glupiranje koje traći vreme svakom čoveku željnom učenja i razumevanja. Umetnost je najsitnija kap naše svesti i najveći glečer naše podsvesti“ – zaključuje Bogdan Milić iz Velikog Gradišta.
Predstava ovog pozorišta koja je najviše igrana jeste „Mi čekamo bebu“.
Novinarka: Nevena Kovačevič // fotografije privatna arhiva/ obrada Filip Ilić
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta
“IZA KULISA: Da li lokalni pozorišni amaterizam igra poslednji čin?”
koji realizuje udruženje “KORENI”.
