Nesebičnu ljubav prema svom zavičaju, nešto više od pola veka, kroz život i umetničko stvaralaštvo pokazuje Bistričanin Radiša Rajković. Da krv nije voda pokazuje i činjenica da je od malih nogu pokazivao interesovanje za sport i trčanje, a već sa sedam godina slušao je prve priče o svom dedi, prvom srpskom olimpijcu, Dragutinu Tomaševiću. Ipak, rastući kraj oca muzičara, život ga odvodi u svet muzike. Taj čudesni svet pesme i igre doneo mu je mnogo snimljenih numera, prijateljstava i lepih trenutaka. Svojoj Bistrici uvek je bio privržen, osnivač je mnogobrojnih manifestacija, a kao predsednik crkvenog odbora tokom celog svog života sa radošću u srcu trudi se da zajednici bude na korist. Ovo je priča o našem komšiji, Bistričaninu, Petrovčaninu, Radiši Rajkoviću.
Rođen je u Petrovcu na Mlavi, ali sa ponosom ističe da živi u selu prvog srpskog Olimpijca, Dragutina Tomaševića:
“Rođen sam petnaestog avgusta 1956. godine u Petrovcu, od oca Mihajla Rajkovića iz Bistrice i majke Milice Životić iz Kamenova. Kažu da sam bio dobro i poslušno dete, otac je radio, majka je bila stroga, moram da priznam. Znate kako obično deca više vremena provode sa bakama i dekama, tako sam i ja, dosta vremena provodio sa bakom, koja je bila sestra Dragutina Tomaševića. Moje detinjstvo bilo je izuzetno lepo, drugačije vreme je bilo nego danas, sada u svakoj prodavnici imate igračke, knjige,pa ipak, pamtim kada su mi kupili prvu loptu, prvi bicikl, prvi motor. Stric mi je bio doktor nauka, živeo u Novom Sadu sa svojom porodicom, voleo me kao svoje dete pored dve kćerke koje je imao. Dan danas pamtim kad mi je iz Amerike doneo farmerke, to je bio pojam u ono vreme. U kući smo imali radio prijemnik, posle škole sam na salašu čuvao svinje, a onda sam sa zadovoljstvom uključivao radio Beograd i slušao izvornu muziku. Do četvrtog razreda išao sam u bistričku školu, a onda naredna četiri razreda idem u Stamnicu. Išlo se pešice, nije to kao danas, kad roditelj stavi dete u kola pa ga vozi u školu. Bili su to lepi školski dani, pešačilo se po tri kilometra u jednom pravcu, uz put smo pričali, pevali, delili užinu, jednom rečju, bila su to lepa vremena” kaže Radiša.
Prva saznanja o svom dedi, prvom srpskom olimpijcu , Dragutinu Tomaševiću, saznao je od svoje bake, a Tomaševićeve sestre:
“U školi je bilo neko takmičenje u trčanju, sećam se kao juče da je bilo, bio sam prvi razred. Sva četiri razreda su se takmičila i ja sam bio najbrži, pa su me javno pohvalili u školi. Sav srećan dotrčao sam kući, a baka mi kaže da je ne čudi što sam bio najbrži, jer sam ja unuk Dragutina Tomaševića. U vojsci sam bio u Titovoj gardi u počasnoj jedinici, bio je neki Politikin kros kroz Topčiderski park. Tada sam takođe ostvario dobar rezultat, primljen sam i u Zvezdu, ali ljubav prema muzici odvela me je na drugu stranu” seća se Radiša.
Rastući kraj oca koji je svirao tamburicu, zavoleo je muziku:
“Tako je, otac je svirao tamburicu a stric gitaru. Sećam se da sam svoju prvu gitaru dobio sa devet godina, verujte, mojoj sreći nije bilo kraja. Otac me je tada vodio u Žagubicu, u tamošnjem hotelu svirao je orkestar Dušana Pavlovića Mlavca. Postojao je još tada dres kod, svi muzičari bili su u odelima, meni je ta slika kao detetu bila fascinantna. U periodu 1973-1975 svirao sam u orkestru Miće Ljubomirovića, a onda je usledila vojska. Po dolasku iz vojske priključujem se orkestru Ace Dušanovića iz Krvija, njegov otac bio je čuveni harmonikaš Drakče Crni. Sa Acinim orkestrom bilo je puno nastupa, preko sto snimljenih numera, mnogo sklopljenih prijateljstava. Godine 1991. iz neke radoznalosti odlazim u Švajcarsku, radio sam u jednoj građevinskoj firmi i svirao sa orkestrom Zorana Paunovića. Punih trinaest godina svirao sam u orkestru Ljubiše Homoljca. Sada sam u narodnom orkestru Serbia, Mikica Lukić je izuzetan muzičar”.
Nakon što je dugo godina čuvao nameštaj iz dedine kuće, u jednom trenutku došao je na ideju da napravi spomen- sobu Dragutina Tomaševića:
“Dedina kuća, nakon što je dosta propala, prodata je i nameštaj iz njegove kuće bio je kod moje porodice. U jednom trenutku došao sam na ideju da napravim spomen-sobu jer smatram da prvi srpski olimpijac to zaslužuje. U to vreme direktor Sportskog saveza bio je Lala Davidov, čiju sam pordšku zaista imao. Moram jedno posebno ime da spomenem, to je glumac Marko Stojanović, koji je tada bio u Olimpijskom komitetu, u to vreme imao sam njegovu nesebičnu podršku i veliku zahvalnost mu dugujem. Sećam se, pre par godina, ovde gde sedimo, u ovu spomen sobu jednog dana došla je balerina Sonja Lapatanov. Ona mi je dala predlog da ovde treba da postoji jedna knjiga utisaka, vidite da je skoro cela ispisana. Bio mi je pre nekoliko dana jedan fudbaler iz Urugvaja, ciljano je došao u Bistricu, jer je čuo za Dragutina Tomaševića. Sporazumevali smo se na nemačkom jeziku, dopada mu se naš kraj i naravno Srbija. Evo, ispričaću Vam jednu anegdotu vezanu za mog dedu. Dok sam bio u Švajcarskoj, uđem u jednu antikvarnicu i vidim neku knjigu na kojoj je pisalo svetska enciklopedija. Pod slovom t pored Tesle i mnogih znamenitih ljudi bio je i Dragutin Tomašević, taj osećaj ponosa i sreće ne mogu da Vam opišem” priča Radiša.
Kao predsednik crkvenog odbora u Bistrici više od dve decenije neumorno se trudi da njegovo rodno selo iz godine u godinu bude lepo i korisno kako zajednici tako i turistima:
“Kada sam se priključio crkvenom odboru tada je na njegovom čelu bio sveštenik Toma, potom dolazi sveštenik Nenad. Prvo smo napravili letnju pozornicu koja je prvobitno bila zamišljena za susrete pesnika. Dve godine se na njoj održavala manifestacija “Ćirilica ogledalo srpske duše”. Igralište ispred pozornice sređeno je, pokošeno, tu uvek neka dečica trče i igraju se. Moja ideja je bio i Velikogospojinski sabor, koji se evo već dvadeset godina održava uvek 28. avgusta. Sećam se prvi put kad je bio taj veliki sabor padala je kiša pri samom početku kulturno umetničkog programa. U jednom trenutku počela je pozornica i da prokišnjava a onda nakon deset minuta kiša je prestala. Kada se program završio u šali sam rekao da u Bistrici na tak praznik kiša više nikad neće da pada i verujte da nije za sve ove godine. Mnogo posetilaca dođe na taj dan i po hiljadu ljudi. Pre par godina dolazila je i Rada Manojlović, jer sam jako dobar prijatelj sa njenim ocem. Nije ništa naplatila za svoj dolazak, pa prosto je ljudima bilo i teško da poveruju u to, jer u današnje vreme, kako kažu ništa nema za džabe, ali verujte da je tako. Da ne zaboravim, i česma ispred spomen-sobe Dragutina Tomaševića napravljena je na moju inicijativu, moji kumovi zidari učestvovali su u njenom pravljenju. Da se u toplim danima rashlade meštani, turisti, maratonci. Kraj crkve postoji i durungara koja je sačuvala svoj autentični eksterijer dok je enterijer sređen za turiste koji žele da prenoće, pa su eto, sticajem okolnosti prvi turisti koji su u njoj prenoćili bili Amerikanci.Još pre dvadeset godina ja sam predvideo da Bistrica ima turistički potencijal.”
U Bistrici pod vedrim nebom svoj život živi deset vodenica, pa ne čudi što ovo selo ima čuvenu manifestaciju Dani vodeničara i pomeljara, čiji je idejni tvorac upravo Radiša:
“Kada je u pitanju ta manifestacija, moram da spomenem mog velikog prijatelja, nažalost pokojnog Sinišu Ristića, novinara i profesora. Sedeli smo jednom prilikom i ja sam mu spomenuo da razmišljam o nekoj Vodeničijadi, na šta je on rekao da lepše zvuči Dani vodeničara i pomeljara, tako i bi. Tu je uduženje žena i pomeljarke, tu je naša Gorica Marinković, koja je svojom pobedom u serijalu Kuhinja moga kraja zaista doprinela da se za Bistricu još više čuje. Posebno bih zahvalio Turističkoj organizaciji Petrovca i direktorki Suzani Milošević koja izuzetno radi na turističkoj promociji naše Bistrice.Dosta sam sarađivao i sa Zoranom Jeremićem, urednikom emisije ” Ognjište” na televiziji Palma. Šta da Vam kažem na kraju, mnogo sam stekao u životu prijatelja i poznanika, mnogo sam prošao ali sam se uvek sa radošću Bistrici vraćao. Lepo je kad pojedinac voli svoj zavičaj ali je mnogo lepše kad ga voli čitava zajednica i sa ponosom drugima predstavlja” zaključuje Radiša.
Sadržaj je nastao u okviru projekta “Veliki ljudi u malom mestu” i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
