Svako mesto čine ljudi koji se u njemu rode ili sticajem okolnosti u njega dođu. U srcu severnog Banata, u opštini Čoka, Radovan Lala Davidov je rođen, a ljubav prema fudbalu odvodi ga u fudbalski klub Sloga iz Miloševca, a par godina kasnije dolazi u klub istog imena ali u opštinu Petrovac na Mlavi. Tu osniva porodicu i zasniva radni odnos kao sportski radnik. Danas uživa u penzionerskim danima i sa tribine bodri unuka koji je kapiten Sloge.
Mesto rođenja odredilo mu je nadimak Lala po kome je ceo život prepoznatljiv:
“Rođen sam u Sanadu, u opštini Čoki, u septembru 1945. godine. Tamo sam završio osnovnu školu, a zatim odlazim za Smederevo gde upisujem srednju poljoprivrednu školu. Na početku srednjeg obrazovanja preminuo mi je otac, veliku zahvalnost sestra i ja dugujemo majci koja se ceo život žrtvovala i naporno radila da nas izvede na pravi put. Imao sam veliko društvo, pa su me drugari prozvali Lala, eto, taj nadimak me ceo život prati” kaže Radovan.
Već tokom srednjoškolskih dana u Smederevu, fudbal postaje neizostavni deo njegovog života. Njegov talenat i zalaganje odveli su ga u FK Sloga iz Miloševca, gde je stekao prvo značajno fudbalsko iskustvo. Međutim, sudbina je imala plan da ga poveže sa istoimenim klubom iz Petrovca na Mlavi, gde je njegova karijera, ali i život, poprimila novi pravac:
” Sudbina ili kako to da nazovem, bile su mi zaista suđene dve Sloge. Kao student igrao sam za Slogu iz Miloševca i bio jako uspešan na terenu. Godine 1968. igrali smo utakmicu u Petrovcu naravno sa petrovačkom Slogom, sećam se da je domaćin pobedio rezultatom 3:0. Bio sam zapažen na terenu, pa se par dana kasnije kod mene u studentskom domu pojavljuju doktor Giga i Preža koji me ubeđuju da pređem za petrovačku Slogu. Verujte, nisam smeo da odem za Miloševac po ispisnicu, nego sam poslao druga, bio je to šok za klub. Sve do 1986. godine aktivno sam igrao u Slogi, bio sam i golman i kapiten pa i predsednik kluba. Čitavu jednu deceniju bio sam i predsednik Sportskog saveza opštine Petrovac na Mlavi”.
Dolazak u Petrovac nije bio samo sportski izazov, već i životna prekretnica. Upravo tu je upoznao svoju suprugu Svetlanu, sa kojom je osnovao porodicu i izgradio dom:
“Sve je vezano za Slogu. U Petrovac prvi put dolazim zbog utakmice, onda prelazim u petrovačku Slogu i tu upoznajem moju suprugu Svetlanu. Našu ljubav krunisali smo brakom 1970. godine i dobili dve kćerke. Sportska tradicija se nastavila, unuk Ognjen kapiten je u Slogi” priča Radovan.
Memorijalna trka Dragutin Tomašević nastala je dok je bio na čelu Sportskog saveza:
” U to vreme bio sam dobar prijatelj sa Ljubišom Đokićem, predsednikom Sportskog saveza opštine Kosjerić. Oni su u to vreme imali jednu memorijalnu trku. O atletici u to vreme jako malo sam znao, ali mi je Đokić pomogao da se prvi put održi od gimnazije do centra grada. Međutim, pravila se velika gužva u gradu, pa se ja obratim Ivanu Ćirkoviću, koji je tada bio predsednik Olimpijskog komiteta. Napravimo trku od Tomaševićeve rodne Bistrice do centra grada i tada se pročuje za Petrovac na Mlavi. Oko sedamdeset učesnika je tada trčalo do starta a sada je taj broj mnogo veći”.
Njegova sportska soba svedoči o decenijama predanog rada – priznanja, medalje i povelje krase zidove, dok mu posebno mesto zauzima Povelja za životno delo:
” Priznanje za sportskog radnika braničevskog i podunavskog okruga dobio sam 1992. godine. Sportski savez Požarevca dodelio mi je Zlatnu značku. Na nivou regiona proglašen sam za živu legendu sporta. Mnogo je bilo nagrada, povelja, priznanja, ali jedno moram da istaknem posebno, a to je povelja za životno delo koju mi je dodelio Sportski savez opštine Petrovac na Mlavi . Zbog operacije kolena nisam mogao da odem, pa je u moje ime povelju primio moj unuk Ognjen”.
U retrospektivi sportske karijere zaključuje da mu je sport doneo samo lepe trenutke:
” Sve je vezano za sport i čitav moj život vrteo se oko sporta. Mnogo je sklopljenih prijateljstava širom Srbije i regiona, o poznanstvima da ne govorim. Nema grada u Srbiji u kome nismo igrali , nema kluba kome nismo bili domaćin. Izuzetno sam ponosan i na klub veterana koji smo osnovali. Moram da se pohvalim da smo mi kao veterani pobedili i veterane Zvezde i Partizana., baš smo u Šetonju ugostili Zvezdu i pobedili rezultatom 1:0”, seća se Lala.
Svima koji vole i bodre Slogu usledila je jedna poruka i savet”
” Svim mladima koji se bave sportom poručio bih da završavaju školu i uporedo budu dobri sportisti, jer jedno bez drugog ne može. Penzionerske dane koristim da odem na tribine i bodrim mog unuka koji je na terenu i dajem mu savete i ukazujem na greške. Možda se danas igra grublji fudbal, mi smo nekad vodili računa da se protivnik ne povredi. U vreme kada sam aktivno igrao fudbal postojalo je 75 registrovanih klubova, sada je ta cifra manja. Mladima je potrebna podrška i lepa reč, savet da uvek veruju u sebe. Slogaše bih posebno pozdravio i uputio na jednu anegdotu, a to je da kad god me je neko pitao šta očekujem od utakmice ja sam govorio da očekujem pobedu, makar igrali i sa Zvezdom i Partizanom. Poruka Slogašima:”Samo ređajte pobede!
Sadržaj je nastao u okviru projekta “Veliki ljudi u malom mestu” i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
