Kućni prag, od hrasta ili kamena, nekada se ljubio pre polaska na put, u rat, ili se u njega klelo – bio je simbol doma, života i trajanja. Taj prag nije bio samo deo građevine, već granica svetog prostora i svedok običaja, strahova i nadanja naših predaka. O tome u selu Dobrnje priča hroničar Mića Aksentijević, podsećajući da upravo od praga počinje i priča o starom narodnom graditeljstvu, o kućama koje su od prirodnih materijala čuvale toplinu, bezvremenost i duh jednog doba.
Dobrnje: Mića Aksentijević i novi vlasnik kuće Jovan Milić
Sećanja iz Knežice
U Knežici, u ulici srcu sela, vreme kao da teče sporije. Uske ulice, kuće s dvorištima punim senki starih stabala i miris pokošene trave stvaraju sliku koja budi sećanja na prošla vremena.
Na jednom od tih imanja, u porodičnom domaćinstvu Mirkovića, dočekuje nas Svetislav Mirković Cele, novinar u penziji. Sedi ispred starog drvenog praga koji i danas čuva uspomene na ljude, običaje i priče koje polako odlaze u zaborav.
Knežica: Svetislav Mirković Cele
Koreni i sećanja
„Ovo je imanje koje je stvorio moj predak Vasilije Manojlović. Njegovi unuci su se kasnije podelili, pa je ovo što vidite samo polovina placa. Ostatak je otišao drugoj grani porodice. Moje je ostalo od mog dede Mihajla Vasiljevića, i ja sam to nasledio. Od tada redovno dolazim ovde, kosim travu, održavam kuću, imam malo vinograda, voćnjak, baštu… Luk, grožđe, malo svega pomalo. A uskoro nameravam da skinem stari krov od ćeramide i stavim nov, crepom. Majstori kreću radove ovih dana“, ispričao je Svetislav.
Njegovo detinjstvo obeležile su tragedije. Majku je izgubio sa samo 18 meseci, a ujaka ubrzo potom. „Baba me je pozvala da živim s njom, jer više nikoga nije imala. Došao sam ovde sa 11 godina. Tu sam završio osnovnu školu, gimnaziju, Višu pedagošku i kasnije Fakultet političkih nauka u Zagrebu.“
Život u selu
Život u Knežici, dodaje, bio je i težak i pun topline.
„Baba i deda su mi sve pružali. Kažu – ‘krstili smo ruke na tebe’, što znači da su mi sve dopuštali. Hteo sam da idem na Mlavu, baba bi odmah rekla: ‘Da se ne udaviš!’ Brige su bile velike, ali i pažnja ogromna. Svaka kuća je imala sve što joj je potrebno. Gajili su konoplju od koje su se šile košulje, imali guske, kokoške, svinje, ovce, krave… Domaćinstvo je bilo samodovoljno. U prodavnicu se išlo samo po gas, so, šećer i šibice.“
Stara pivnica – čuvar tradicije
Posebnu vrednost na imanju ima stara pivnica, sagrađena od strane njegovog čukundede Vasilija, 1865. godine.
„Napravio ju je za čuvanje buradi, kaca i bačvi. Imala je poseban ključ, niko nije mogao tek tako da uđe. To je tipičan moravski stil. Upravo takva je ova kuća – od drveta oblepljena blatom i slamom, kasnije okrečena. Stara je oko 150 godina.“
Mirković naglašava značaj očuvanja ovakvih objekata kao dela kulturnog nasleđa. Planira da adaptira pivnicu i u njoj izloži stare predmete koji su se koristili u domaćinstvu, kako bi mlađim generacijama približio način života iz prošlosti.
Dilema: novo ili staro
Iako njegovi sinovi misle da bi gradnja nove kuće bila isplativija, on i dalje veruje da staro ima posebnu vrednost.
„Ja bih da se sačuva, da se obnovi, ali sinovi kažu – više će te koštati nego da sagradiš novu. Kuća je građena od drveta, oblepljena blatom i slamom, prekrivena krečom. Izolacija je izvanredna – podrum ispod je čuvao vino bolje nego moderne prostorije. Nedavno sam bio u Negotinu i video da ponovo grade takve pivnice. Ima razloga.“
Povratak korenima
Uprkos tome što živi u Beogradu, Mirković redovno posećuje imanje u Knežici, gde pronalazi mir i povezanost sa svojim korenima. Njegova priča podseća na važnost očuvanja tradicije i kulturnog identiteta kroz negovanje porodičnog nasleđa i starih objekata.
Za njega, poseban simbol ostaje stari drveni prag ispred kuće.
„Kućni prag treba čuvati. Ako je star 150 godina, normalno je da je oštećen. Ali to je simbol vezanosti za dom. Ovde mi je najlepše. Mir, tišina, kao u manastiru. Ovde se telo odmara, duša smiruje.“
Poruka prošlosti
Na kraju, Mirković podseća da od starih kuća i običaja može mnogo da se nauči:
„Danas se grade pametne zgrade, od betona i stakla. Ali od starog možemo naučiti — ovakve kuće su se brzo gradile, bile su zdrave, tople, samodovoljne. I što je najvažnije – svako ih je mogao napraviti. To je bilo vreme kad se kuća nije gradila samo za život, već za vezu sa precima i potomcima. A prag – prag se nije prelazio bez poštovanja.“
Obnovljena stara kuća u Vitovnici
U selu Vitovnica, u glavnoj ulici, nalazi se jedna od najstarijih kuća u selu, koja je nedavno obnovljena u autentičnom, izvornom stilu. U prostranom dvorištu prostiru se razne voćke, a među njima posebno mesto zauzima stara sorta „praska”, kao i čokoti grožđa, koji svojim mirisom vraćaju u neka davna vremena.
Tu srećemo Mališu i Aleksandru Rajić, čija je snaja nasledila kuću. Oni su, zajedno s njom, odlučili da je renoviraju na ovaj način – ne radi izdavanja turistima, već za sopstveni užitak i mir. Njihova želja bila je da buduće generacije imaju gde da osete duh prošlih vremena, da ih sećanje na lepotu starinskog života podseća na vrednosti koje su održavale porodicu i domaćinstvo kroz vekove.
Kuća kao zahvalnost precima
Ova kuća danas ne odiše samo toplinom doma, već i poštovanjem prema precima i zahvalnošću za nasleđe koje treba čuvati i prenositi dalje.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Istorija ispisana na pragu“ i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2025. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
