U selu Šetonje, u opštini Petrovac na Mlavi, na obali rečice koja vijuga između brda i oranica i danas mirno pokreće vodenični točak, nalazi se jedna od najstarijih vodenica u ovom delu Srbije. Podignuta davne 1698. godine, vekovima je hranila mnoge porodice i predstavljala jedno od prvih „proizvodnih postrojenja“ u ovom kraju. Iako su godine učinile svoje, zahvaljujući grupi meštana, opštine i zajedničkom trudu, ova vodenica ponovo je oživela i postala simbol očuvanja starog graditeljstva i tradicije.
Povratak korenima i snaga zajedništva
Jedan od onih koji su prepoznali njen značaj je Milutin Miloradović, povratnik iz inostranstva i osnivač jedne od najsavremenijih proizvodnji i prerade mesa u ovom delu Srbije – „Vrelo produkta“. Nakon decenija provedenih u inostranstvu, Miloradović se vratio u rodno Šetonje, gde je odlučio da, pored savremenog posla, obnovi i jedno od najstarijih zdanja svog kraja.
„Bilo je žalosno da propadne, a meni je bilo milo da se obnovi“, priča Miloradović, prisećajući se dana kada je zajedno sa meštanima započeo obnovu 2023. godine. „Zidovi obrušeni, krov prokišnjavao, sve dotrajalo. Okupili smo se, dogovorili, svako dao koliko može – i uspeli smo da je sačuvamo.“
Vodenica u Šetonju pripada grupi od 12 ortaka. Svaki od njih ima svoj udeo, takozvani „dram“, koji je nekada bio određen prema veličini posedovane zemlje.
„Ako je neko dao 50 ari, imao je pet drama, a ako 20 ari, dva. Tako se znalo koliko kome pripada udeo“, objašnjava Miloradović. Na taj način su generacije unazad održavale red i zajedništvo, a vodenica je bila i ostala svedočanstvo složnog seoskog života.
Vreme koje teče – kao voda kroz točak
Kao dete, Milutin je često boravio kraj vodenice. „Bilo je dovoljno vode, radila su tri kamena, noću i danju. Svaki ortak imao je svoje dane, pa se smenjivalo. Nije nikada stajala“, seća se on. U to vreme, kako kaže, od vodenice su mnoge porodice živele. „Sećam se mog oca – napuni kola puna žita, dotera kući, i od toga smo živeli. Porodice su se hranile i opstajale zahvaljujući njoj.“
Vodenica je nekada bila mnogo više od mesta rada – bila je središte okupljanja i druženja. Dok se čekalo na mlevenje, deca su se kupala u reci, žene su donosile ručak, a muškarci pričali, pomagali jedni drugima i razmenjivali iskustva.
„Pre nije bilo para, ali je bilo sloge i prijateljstva. Ljudi su živeli jednostavnije, ali srećnije“, kaže Miloradović, prisećajući se vremena kada su porodice imale po desetine krava i stotine ovaca, a sve se radilo ručno, uz volove i konje. U to vreme, kako kaže, život je bio težak, ali ispunjen. „U mojoj porodici otac i braća radili su zajedno. Imali su stoku, obrađivali zemlju ručno. Nije bilo lako, ali smo živeli bolje nego danas. Sad imamo para, a kao da ih nemamo. Pre nije bilo novca, ali je bilo više sloge i prijateljstva“, priča Milutin sa setom.
Njegova posvećenost očuvanju starog graditeljstva proizlazi iz uverenja da u tim starim kamenim zdanjima leži deo identiteta i istorije naroda.
„Iz tih vremena može mnogo da se nauči. Tada su postojale velike porodice koje su zajedno radile i pomagale jedna drugoj. Danas smo se rasuli po svetu, ali treba da sačuvamo ono što nas veže“, ističe Miloradović.
Vodenica danas više nije izvor egzistencije kao nekada, ali i dalje radi – makar simbolično. U sezoni, kad ima dovoljno vode, melje kukuruz osmak, od kojeg se pravi domaća proja. „Meljemo po 20–30 kilograma za sebe, da imamo za proju. Od osmaka je najslađa“, kaže Miloradović. Zvuk mlinskog kamena i šum vode vraćaju uspomene na detinjstvo, kada je život tekao sporije, ali ispunjenije.
Simbol trajanja i sećanja
Obnova ove vodenice ima i šire značenje. Ona pokazuje da stari objekti ne treba da nestanu, već da mogu da žive novi život – kao svedoci prošlosti, ali i kao primer poštovanja prema radu predaka. U vremenu kada se sela prazne, a tradicija polako zaboravlja, upravo ovakvi primeri vraćaju nadu da su koreni i sećanja još uvek živi.
„Ovo kamenje, ovaj točak, to je deo naše istorije“, kaže Miloradović. „Nije sve u novim mašinama i zgradama. Ovo nas podseća ko smo bili i kako smo živeli. Ako to izgubimo, izgubićemo i deo sebe.“
Vodenica u Šetonju je i simbol istrajnosti i ljubavi prema zavičaju. U njenom kamenu urezane su godine, ali i uspomene – na vreme kada su ljudi delili radost i teret svakodnevnice, kada se pomagalo bez interesa, i kada su voda i hleb bili svetinja.
Priča o ovoj vodenici i Milutinu Miloradoviću i njegovim ortacima je priča o ljudima koji su razumeli da istorija nije nešto što pripada prošlosti – ona je ispisana na pragu svake stare kuće i svake vodenice. Njihovo očuvanje znači čuvanje duše jednog naroda, njegovog pamćenja i identiteta.
Na obali reke u Šetonju, pod hladom starih vrba, točak se i danas okreće, tiho i ponosno. A sa svakim njegovim okretajem čuje se priča o prošlim vremenima – o radu, slozi, ljubavi i jednostavnom, ali bogatom životu koji su živeli naši preci.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Istorija ispisana na pragu“ i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2025. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
