Vanka Jovanović, iz Petrovca na Mlavi, ceo svoj radni vek provela je radeći u pošti. Zbog svakodnevnnog kontakta sa ljudima, komunikacija joj je oduvek bila jača strana, a prvi dodir sa vlaškom kulturom, tradicijom i običajima doživela je kada se pre nešto više od četiri decenije zbog udaje preselila u selo Kladurovo. Oduvek je u njoj tinjala želja da lepote svoga kraja predstavi drugima, pa odlaskom u penziju tu želju realizuje u stvarnost kada sa još nekoliko žena osniva udruženje “Zlatne ruke Kladurova“. Nakon osnivanja ovog udruženja, mnoga druga udruženja sličnog karaktera osnovana su u opštini Petrovac na Mlavi.
„Rođena sam u Petrovcu na Mlavi, osmog oktobra 1962. godine, na petrovački vašar, mada po priči mojih roditelja glavni vašar u Petrovcu bio je Sveti Toma. Roditelji su mi bili radnici, bila sam im jedino dete. Do osmog razreda išla sam u staru osnovnu školu, učiteljica mi je bila Rada Jonkić, a kasnije razredni starešina Mile Pavlović, koji je predavao matematiku. Bili smo velika i pametna generacija, uvek smo se takmičili u znanju. Bila su to lepa i čini mi se dosta drugačija vremena. Jedva smo čekali da padne sneg, pa da se sankamo svi zajedno i uživamo u zimskim čarolijama. Ipak, rasuti smo po celom svetu, eto, jedan školski drug je otišao čak za Kanadu. Bilo je poštovanja, nas dece prema starijima. Bilo je nezamislivo da na ulici prođete pored nekoga a da mu se ne javite. Nakon završene PTT škole, odmah se zapošljavam i u pošti provodim ceo radni vek“ priča Vanka.
Rad u pošti za Vanku je bio mnogo više od posla – bio je to životni poziv koji je ispunjavala ljudskim kontaktima i empatijom:
“Ceo svoj radni vek provela sam u pošti, a to je četrdeset godina I dva meseca. Radila sam I na teritoriji opštine Petrovac na Mlavi I na teritoriji opštine Žagubica. Najsimpatičnije mi je bilo kada se sretnu dva prijatelja u pošti, pa jedan drugog čeka u kafani da popiju kafu nakon pošte. Četiri decenije nije malo, postanete na neki način I psiholog, tačno znate kad uđe osoba u poštu, da li je raspoložena, da li je nervozna, da li žuri. Međutim, kroz rad sam shvatila da ovaj naš narod ima dušu, to je nekako I suština svega”.
Udajom se Vanka preselila u Kladurovo, gde je započela novo poglavlje svog života:
“Godine 1981. udajem se i odlazim u Kladurovo. Bila je to velika porodica, moj muž imao je roditelje, baku, bila su to neka druga vremena, bez današnje tehnologije i društvenih mreža, a ipak lepa“ seća se Vanka.
Odlazak u penziju bio je prekretnica koja je omogućila Vanki da se posveti očuvanju kulturnog nasleđa svog kraja:
„Da vam kažem kako je sve počelo. Kada me je do penzije delilo još nekih pet godina ja kupim šivaću mašinu. Zainteresovao me je vez, ali nisam o njemu mnogo znala. Evo i jedne male anegdote, odem ja kod bake Duške, žena koja je mnogo vezla, skoro ceo svoj život, i odnesem jednu veliku iglu. Pita ona mene šta će mi tolika igla, a ja je gledam u čudu. Mnogo toga me je naučila kasnije. Tako je nekako sve počelo, te 2009. godine okupim ja moje ženice iz sela sa vrednim rukama i osnujemo udruženje Zlatne ruke Kladurovo. Već je dve godine pre toga postojala manifestacija “Žumarijada”, moram da spomenem i etnologa Danicu Đokić, koja je žmare uvrstila kao nematerijalno dobro Braničevskog okruga. Zanimljivo je da smo mi prvo udruženje žena u opštini Petrovac na Mlavi, i da su za ovih desetak godina još sigurno dvadeset takvih osnovana“ kaže Vanka.
Udruženje „Zlatne ruke Kladurovo“ poznato je po učešću na brojnim sajmovima širom Srbije i Republike Srpske, gde promoviše tradiciju mlavskog kraja:
“Cilj udruženja je pre svega promovisanje opštine Petrovac na Mlavi. Šarenilo i lepotu našeg štanda na bilo kom sajmu čine etno hrana i piće našeg mlavskog kraja, zatim lokalna narodna nošnja, vez koji je izuzetno zastupljen. Mislim da u Srbiji ne postoji sajam turizma ili sajam etno hrane i pića na kome nismo učestvovale, tu su i sajmovi u Republici Srpskoj. Naravno, mnogo je sajmova a samim tim su neizostavne i nagrade: za najkukusnije etno jelo I kolače, za najlepši stand, izuzetno nam je draga nagrada za očuvanje tradicije, u Sokobanji prva nagrada za etno vez. Ovih dana bili smo u Beogradu, kandidovani smo za Turistički cvet i učestvovaćemo sve dok ne pobedimo. Opština Petrovac na Mlavi ima izuzetan potencijal, neko ko sa namerom želi da dođe u Kladurovo, ima priliku da vidi i Bistričke vodenice i Banju Ždrelo I kuću Petra Dobrnjca. Verski turizam je takođe bogat u ovome kraju, manastir Vitovnica, tu su i Gornjak, pa i Tumane. Da vam kažem, lep je osećaj kada na tim sajmovima drugima predstavljamo naš kraj, ali i mi naučimo svašta novo tom prilikom”.
Pored toga što želi da nauči da kroji, Vanka ima i mnoge planove za 2025. godinu:
„Mnogo smo gostovali, a ujedno smo i bili domaćini. Da ne izostavim gostovanje našeg udruženja u Žikinoj šarenici i na sajmu manjina. Otkriću Vam jednu moju veliku želju, da početkom jula meseca sledeće godine u Banji Ždrelo napravimo jednu lepu manifestaciju, u toku su pregovori da nam posebni gosti budu iz Mađarske, njihova narodna nošnja je bogata vezom i od njih možemo svašta da naučimo. Osnovaću školu veza, da nam se pridruže žene, da se družimo i učimo jedne od drugih, to može biti i dodatni vid zarade, evo upravo završavam jednu haljinu. Šta bih Vam poručila na kraju, osim da zajedničkim snagama radimo na turističkom potencijalu naše opštine, da ljudima iz drugih krajeva koje možda znamo samo preko društvenih mreža, govorimo o našem Petrovcu na Mlavi i da im probudimo radoznalost da dođu u naš lepi mlavski kraj“ zaključuje Vanka.
Sadržaj je nastao u okviru projekta “Veliki ljudi u malom mestu” i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2024. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
