Posvećenost glumca-amatera, njegova ljubav, predanost, žrtvovanje, a ujedno skromnost, običnost, nemistifikovanje jednostavnih stvari… sve je to dostojno dubokog naklona.
U Braničevskom okrugu danas postoji šest amaterskih pozorišta, osam festivala i brojnih talentovanih glumaca amatera svih generacija, kao i po koji reditelj amater. Dramsku amatersku scenu vrlo uspešno drže živom glumci amateri iz Požarevca, Petrovca, Malog Crnića, nekolicina iz Kostolca i ponovno oživljenog Kučeva. Veliko Gradište se dovija kako bi opstali. Najveći problem je finansijske prirode, nedovoljno novca za neprofitabilnu umetnost, ali i nedostatak novih članova, nedovoljna motivisanost kako mlađih tako i starijih generacija. To su glavni razlozi gašenja nekih amaterskih scena poput Rabrova, Boževca, Žabara, Žagubice. Mora se biti strastveni zaljubljenik u ovu vrstu umetnosti kako bi se slobodno vreme uložilo u ljubav koja ne donosi profit, a zahteva ozbiljan rad, trud, učenje, da bi naizgled delovalo kao jednostavna igra. Jedina i najveća nagrada je aplauz kao izraz zadovoljstva publike.
Kako profesionalni pozorišni kadar gleda na amaterizam? Kakvo je njihovo mišljenje i saradnja sa kulturnim centrima Braničevskog okruga?
Tina Leposavić je rođena u Požarevcu. Završila je srednju umetničku školu „Đorđe Krstić“ u Nišu, odsek dizajn tekstila, a potom Akademiju primenjenih umetnosti, odsek kostimografija u Beogradu. Osim kostimografije Tina se uspešno bavi slikarstvom i ilustracijom. Učesnik je više slikarskih kolonija u zemlji i inostranstvu. Više puta je izlagala slike na grupnim izložbama u Beogradu, Požarevcu, Francuskoj, Republici Srpskoj…Član je Udruženja likovnih stvaralaca “Milena Pavlovic Barili”, kao i „Djura Jaksic“ i nevladine organizacije Art District. Samostalno izlaže od 2016. godine.
Od 2012. Tina radi u Centru za kulturu Požarevac kao pomoć oko organizacije izložbi, šminke glumaca, izrade kostima, maski, ali i na pratećim poslovima u okviru scenskih delatnosti. Pozorište kao umetnost, bilo da je profesionalno ili amatersko, vrlo je važno zato što sublimira više umetnosti u sebi i ima edukativan karakter, posebno za mlađe genereacije. Tina je zadovoljna stvaranjem novih ideja, ali ne i platom, jer kao neko ko je završio Fakultet primenjene umetnosti ovde radi za platu, skoro minimalnu. Za promenu svog statusa i sistematizaciju radnog mesta bori se više od deset godina.
Što se tiče njenih postignutih rezultata o tome mogu svedočiti mnogi reditelji kao i brojne nagrade i pohvale za kostime. Naravno da novca uvek nedostaje kako bi se jedna predstava opremila na pravi način. Tina objašnjava da su sredstva za scenografiju jako ograničena, a sama tehnička služba Centra za kulturu ima manje ljudi nego što je zaista potrebno i to ume da bude ozbiljan problem.
“Lokalne vlasti imaju sluha kada njima to odgovara, kada im nešto treba, a o tome govori činjenica da mi deset godina nije sistematizovano radno mesto. Svesna sam da nisam jedina koja u Srbiji ima taj problem, nažalost. Ovde govorim u lično ime, ali svedok sam postojanja nezadovoljstva i kod drugih zaposlenih što se tiče povećanja plata. Ustanova angažuje profesionalne reditelje koji bivaju plaćeni autorskim ugovorom. Kada sam tražila isti ugovor nikad ga nisam dobila sa obrazloženjem da sam u sukobu interesa. Iz straha od otkaza, pristala sam da radim dobijajući razne pretnje od bivših direktora, čak i kad sam zahtevala sistematizaciju radnog mesta” – ističe Tina.
Ona smatra da je saradnja među pozorištima u okrugu dobra i da treba tako ostati, jer bez amaterizma nema ni profesionalizma. Svi počinju kao amateri, a najvažniji je trud i rad. Tina misli da ima dosta festivala i nada se da nastaju neki novi jer su oni jako značajni zbog kulturne razmene između gradova, deljenja iskustva, umetničke prakse i širenja kulture uopšte.
Miloš Jagodić je rođen u Beogradu 1972. godine. Na Odseku za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu diplomirao je 1998. godine. Оd 2000. je stalni reditelj Dramskog programa Radio Beograda. Оd 2001. dо 2012. gоdine bio je asistent na katedri za glumu Akademije umetnosti Beograd, a od 2009. dо 2013. profesor pozorišne režije na istoj akademiji. U periodu od 2002. dо 2004. gоdine bio je umetnički direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Do sada je režirao sedamdeset pet predstava u pozorištima širom zemlje, od toga dvadeset pet predstava u amaterskim pozorištima i preko dve stotine pedeset radio drama.
“Sarađivao sam sa 7-8 amaterskih pozorišta. Izuzev sa pozorištem “Dragoljub Milosavljević –Gula” iz Petrovca na Mlavi, koje smatram svojom matičnom kućom i sa kojim saradnja traje neprekidno skoro dvadeset pet godina, sa svim ostalim saradnja je bivala kontinuirana nekoliko godina, pa periodična. Radio sam u Malom Crniću još kao student tri godine zaredom i bilo je prelepo, potomu u Velikoj Plani pet godina periodično. Režirao sam u Smederevskoj Palanci, Aleksincu, Bogatiću, bilo je nekih pokušaja i u Jagodini, ali predstava nikada nije završena. U poslednje vreme počeo sam saradnju i sa pozorištem “Milivoje Živanović” u Požarevcu i to me veoma raduje jer smo već odlično sarađivali i upravo ovih dana bi trebalo započeti rad na novoj predstavi. U svakom slučaju, radio sam na raznim stranama, sa različitim ljudima, stekao mnogo pozorišnih prijatelja i nešto malo neprijatelja, ali ono što smatram svojim i na šta sam posebno ponosan su godine provedene u Petrovcu na Mlavi. Čini mi se da smo tamošnje pozorište i ja nekako zajednički rasli, sazrevali, uozbiljavali se i napredovali”– priča reditelj.
Jogodić smatra da u Braničevskom okrugu ima sjajnih, talentovanih glumaca i da se to obnavlja iz godine u godinu. To je, kaže, odlično i dragoceno. Kao što je dragocen i jedan krug ljudi koji tehnički opslužuju predstave i koji su istinski posvećenici. Ono što mu se čini veoma važnim, u društvenom smislu možda i najvažnijim, je kontinuitet koji ta pozorišta imaju. Iz godine u godinu, neprekidno, rade se nove predstave. I po nekoliko u sezoni. Smatra da bi trebalo negovati reprize, igranja već postojećih, starih predstava. Izuzev u Petrovcu na Mlavi, gde je postalo sasvim normalno da se predstava odigra bar pedesetak puta, u drugim pozorištima, čini mu se, da to još uvek nije slučaj. Naravno, nije sve samo u volji i želji glumaca, uprave, tehničara, to zavisi i od materijalnih okolnosti. O drugim pozorištima Braničevskog okruga zna pomalo, više iz priče kolega, saradnika i ponekog prijatelja koga ima u tim pozorištima, i iz poneke predstave tih kuća koje je gledao. Raduje ga da se u Kostolcu radi dobro i kontinuirano, u Boževcu je gledao neke odlične predstave, a čuo je i da je Kučevo “oživelo”, kao i Veliko Gradište. “Daj Bože da nas bude još! Pozorišta nikad dovoljno!” – nada se Jagodić.
On dalje govori o saradnji i etosu ističući da su ljudi različiti, sa svojim manama i vrlinama, ali da on lično nikada nije imao većih problema sa bilo kim. Iza njega i svih tih divnih ljudi sa kojima sarađuje jesu probe i probe kreativnog rada, dani i noći pravog, iskrenog prijateljstva, razgovora, druženja…Kaže da on tako i bira ljude sa kojima će raditi, da mu prija njihova energija, da mu prijaju kao ljudi. Važno je, naravno i da budu što kvalitetniji u onome što rade, u onome što je njihov deo posla u stvaranju predstave. Što se tiče odnosa glumaca međusobno, privatno, na to teško može da utiče. Neki odnosi su postojali i pre njegovog dolaska u tu sredinu, ali uvek insistira na tome da svi odnosi koji su van predstave, tamo i ostanu. Kada se dođe na probu, pokušaju da se “očiste” od spoljnog sveta i posvete stvaranju novog, sopstvenog. U tom smislu, ne moraju svi biti prijatelji, ne moraju se svi ni voleti privatno, ali u stvaranju predstave se moraju poštovati i komunicirati. Bez toga nema zajedničkog stvaranja. A pozorište je, razume se, kolektivni čin. Mnogo je više puta svedočio prijateljskim i drugarskim odnosima, nego nekakvoj surevnjivosti, “napadima” sujete i međusobnoj netrpeljivosti. Mnogi su se samo ovlaš poznavali, kaže, mnogi su iz tuđih “rekla-kazala” priča svašta mislili o onom drugom, pa su onda, upoznavajući se kroz proces stvaranja predstave, a to je jedna vrlo intimna stvar za svakog učesnika, istinski upoznavali svoje partnere na sceni i postajali nerazdvojni prijatelji, drugari, kumovi, poneki i ljubavni partneri, a poneki su se, bogami, i venčali.
Jagodić govori da dobrih uslova za rad ima kad je reč o entuzijazmu, volji, želji, ljubavi, talentu i posvećenosti ljudi. I to je konstanta. Konstanta je i krov nad glavom – pristojne scene koje postoje. Ono što bi se moralo poboljšati, savetuje on, jeste tehnička opremljenost scena. Na tome se radi, koliko je upoznat, unutar svake od kuća i to polako ide napred. Novca uvek nedostaje. Materijalna podrška lokalne zajednice je takođe konstantna. Drugačije teško da bi ova pozorišta opstajala, ali je iz godine u godinu promenljiva. I koliko god se cifre menjale, uvek nekako zafali novca. To je fatum teatra od kad zna za sebe, a stari pozorišni ljudi govore da je to sudbina od kad pozorište postoji.
“Kako prevazilazimo nedostatak novca? Viškom kreativnosti! Pokušavamo da smislimo materijalno jefinija rešenja, a da ih umetnički opravdamo. Trudimo se da tražimo znake, simbole, metaforična rešenja, koja će sa manje novca pokazati publici ono što želimo da joj poručimo. Ja sam to odavno nazvao “pokušajem da se od sirotinje napravi rukopis”. Da niko ne primeti da je bilo manjka novca, nego da deluje da smo baš tako želeli i da bi predstava isto tako izgledala i da smo imali neograničena materijalna sredstva. Pokušavamo, svi od reda, da od manjeg napravimo više u značenjskom, idejnom smislu”, objašnjava Jagodić.
Kakvo je njegovo iskustvo u radu sa glumcima amaterima i da li je zadovoljan radom i postignutim rezultatima, ovaj reditelj naglašava da ne postoje reči kojima bi izrazio svoje poštovanje za ono što glumci-amateri čine.
“Sada ne govorim o rezultatima. Oni su bitni, ali nisu i najvažniji. Posvećenost glumca-amatera, njegova ljubav, predanost, žrtvovanje, a ujedno skromnost, običnost, nemistifikovanje jednostavnih stvari… sve je to dostojno dubokog naklona. I ja im se klanjam. I zahvalan sam što sam, čini mi se s ljubavlju, primljen u taj svet, jer to je ono, ti principi su ono zbog čega sam nekada davno tako strastveno želeo da uđem u svet pozorišta. To što sam još uvek u njemu, što se ta strast još uvek razgoreva, dugujem mojim dramskim amaterima, mojoj sabraći i sestrama, koji me svaki put kad krenemo u novu avanturu zvanu predstava, podsete na one bazične principe, koje kad-kad zatrpa prozaična svakodnevica, zbog kojih vredi dolaziti na probe. A rezultata je bilo. I bilo ih je raznoraznih. Bilo je i dobrog, i lošeg, i uzvišenog, i katastrofalnog, i suza, i smeha, i razočarenja, i uspeha iznad očekivanja, i neuspeha većeg od nadanja, i vatrometa, i tuge… Bilo je “šareno”. I ja sam zahvalan baš na toj raznobojnosti i srećan što radimo dalje“.
Jagodić kaže da je oduvek tvrdio da je jedina razlika između glumca profesionalaca i glumca amatera ta što jedni primaju platu za to što rade, a drugi ne. Glumac, bio amater ili profesionalac, isto radi, i njegov pristup kao reditelja u radu sa njim je isti. Duboko poštovanje ima za njegove strahove, sumnje, dileme, ali i za njegov talenat i kreativnost. “Uvek pokušavam da probudim kreativnost. Ne kako bih ja nešto rešio, nego kako bi ti, kao glumac-lik, to izveo. I duboko poštovanje za proces glumačkog stvaranja. To je nešto što mnogi ne razumeju. Moraš dozvoliti proces. Uvek se trudim da sačekam glumca. Pa reditelj i jeste čovek koji čeka sledeću probu. Probu na kojoj će proces glumca, bio amater ili profesionalac, dovesti do željenog rešenja i rezultata. Nema razlike između amatera i profesionalca ni kad je talenat u pitanju. U mnogim pozorištima sam bio, sa mnogo glumaca sam radio i, verujte mi, značajan je broj onih koji ne primaju platu za svoje bavljenje glumom, a nemerljivo su kvalitetniji i darovitiji od onih koji se nazivaju profesionalcima”– ističe reditelj.
Jagodić smatra da je u ovoj zemlji potcenjeno sve što ima veze sa kulturom, a nema veze sa profitom. I to ličnim, materijalnim, megalomanskim profitom. Dakle, dramski amaterizam u potpunosti ispunjava oba uslova da bi bio potcenjen. Pritom, misli na potcenjenost na nivou države, jer lokalne zajednice, kaže, još uvek razumeju koliko je važno stimulisati rad amatera. I to ne zato što će neko od dramskih amatera možda jednog dana postati profesionalac, nego što će kroz pozorišno stvaralaštvo formirati sopstveni ukus i estetiku. I to estetiku koja će biti utemeljena na istinskim, fundamentalnim vrednostima, a koja će biti daleko od površnih, prostačkih, bahatih merila vrednosti koji se svakodnevno, bez prestanka, sistematski, promovišu.
Koliko je javno vidljiv rad amaterskog glumca, Jagodić ističe da je teško govoriti o nekom širem, globalnom, medijskom odnosu prema dramskom amaterizmu. Čini mu se da njega gotovo i da nema. Misli da on postoji samo lokalno i da je tu na vrlo visokom nivou. Uvek može više i bolje, naravno, ali zaista je svedok toga da lokalni mediji učestalo prate rad i dešavanja u pozorištima u kojima je radio.
“Mi smo na istom zadatku, u istoj misiji širenja neprolaznih vrednosti i ojačavanja temelja kulture – mi koji predstave stvaramo i mediji bez kojih to što želimo da kažemo ne može daleko da stigne. Kad su lokalni mediji u pitanju, kreatori predstava i pozorišni događaji imaju lepu minutažu i zapažen prostor, a zahvaljujući njima i svom talentu, naravno, koliko sam ja stekao utisak, glumci-amateri su veoma poznati u svojim zajednicama, a u nekima su čak postali i lokalni heroji i uzori.”
Naš sagovornik misli da postoji dovoljan broj festivala i da bi moglo da ih bude i manje. Mada, ljudi vole da dobijaju nagrade, pohvale, priznanja, da se druže i to je važno. Važno je i da se amateri sreću, gledaju jedni druge, upoređuju svoj rad, svoj talenat i dostignuća, a festivali jesu prilika za to. Ipak mišljenja je da veliki broj festivala zapravo devalvira značaj samih nagrada. Veruje da bi bilo bolje da ih je manje, jer bi tada značaj nagrađivanja bio veći. Nagrađeni bi bio izuzetniji, posebniji. Takođe, misli da bi mnogi od festivala trebali da pokušaju da se repertoarski i estetski profilišu. Da imaju jasnije definisane kriterijume za učešće – žanr, dramski tekst, određena vrsta estetike, broj glumaca…
Jagodić smatra i da bi bilo važno da festivali počnu da se organizuju tako što će svi učesnici biti na njemu od prvog do poslednjeg dana. To bi onda bila prava prilika da svi gledaju sve predstave, da se dramski amateri i svi koji predstave stvaraju druže jedni sa drugima, upoznaju, razmenjuju mišljenja, kritike, i na taj način upoređuju i unapređuju sopstveni rad. On zna da je ovo što govori u velikoj meri vezano za finansije, ali siguran je da bi gradovi i mesta u kojima se festivali održavaju, pa možda i sami učesnici festivala, imali načina da to omoguće. Ovako, festivali su se sveli na puko gostovanje, kaže naš sagovornik. Jedan dan, jedno veče, jedna noć… Sve u istom danu: dođeš, odigraš predstavu, eventualno bude neki kratak razgovor posle predstave o onome što je viđeno, i iste noći – nazad kući. Na taj način festival je samo za lokalnu publiku i članove žirija, a ne i za same izvođače, a to bi za njih bilo značajnije nego za bilo koga drugog, posebno kad su amateri u pitanju.
Ipak, objašnjava on, kad je reč o festivalima, uvek ponavlja svojim glumcima i saradnicima, koji često umeju da se uznesu zbog uspeha ili da tuguju zbog neuspeha, da je učešće na festivalu isto kao i neučešće, vrlo relativna stvar. I nagrada je relativna stvar, isto kao i njen izostanak.
Na samom kraju razgovora poručuje svim glumcima amaterima:
“Čuvajte jedni druge.Vi stvarate svet. Istrajte. Borba je neprestana. Vi ste svetlost. I ne zaboravite – važno je stići, ali je najlepše put tražiti.” – savetuje Miloš Jagodić.
Novinarka: Nevena Kovačevič // fotografije privatna arhiva/ obrada Filip Ilić
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta
“IZA KULISA: Da li lokalni pozorišni amaterizam igra poslednji čin?”
koji realizuje udruženje “KORENI”.
