U selu Rašanac, u opštini Petrovac na Mlavi, na imanju porodice Paunović, nalazi se turistički objekat „Kod stare vodenice“, koji čuva priču o životu predaka i vrednostima starog graditeljstva. Vlasnica objekta, Dragana Paunović, odlučila je da porodično imanje stavi u službu turizma i ponudi gostima jedinstven doživljaj sela, mira i prirode.
Istorija kuće i njen značaj
Najstarija kuća na imanju građena je od blata i slame, takozvana blatara. Iako od naizgled laganih materijala, odolela je vremenu i traje gotovo dva veka. Sačuvani su prvobitni drveni prozori i vrata, a krov i zidovi obnovljeni su uz pomoć majstora koji znaju zanat. Jedan deo zida sačuvan je u izvornom obliku i danas predstavlja veoma atraktivan detalj.
„Smatram da je jako bitno da se takve kućice održavaju. Moja želja je bila da je sačuvam i uspela sam. Nadam se da će i drugi ljudi slediti ovakav primer“, kaže vlasnica.
Kuća je posebno značajna i zato što je preživela Drugi svetski rat, kada su drugi objekti izgoreli. Vodenični kompleks, koji je pripadao Dragananom dedi Bori Paunoviću, prestao je da radi 1977. godine kada je promenjen tok reke Mlave i jaruga ostala bez vode. U to vreme porodica je živela u malom prostoru – dve sobice bile su dovoljne za sve njene članove.
„Po pričama mog dede, porodice su bile velike, a opet su svi živeli složno i srećno u tako malo kvadrata. Danas imamo mnogo više, a često nema te sloge i zajedništva“, dodaje Paunovićeva.
Život na selu i turistički doživljaj
Na imanju su sačuvani i drugi objekti – kuća iz sedamdesetih godina, štala i obori, pa celina deluje kao mali seoski kompleks. Objekat je danas namenjen turizmu, raspolaže kapacitetom za smeštaj četiri osobe i najviše je prilagođen porodicama sa decom.
„Imamo i magarce i druge domaće žovotinje, volim da deci pokažem kako se nekada kuvalo na šporetu smederevcu, ili da od klipa kukuruza napravimo lutku, kao što se radilo nekad kad nije bilo igračaka. To su sitnice koje mnogo znače i koje ne bi smele da se zaborave“, kaže vlasnica.
Odrasla uz lovačke i ribolovačke priče svog dede, Dragana se posle trideset pet godina života i rada u Švajcarskoj vratila na porodično imanje.
„Shvatila sam da čoveku zapravo malo treba – mir, priroda i toplina doma. To sam našla ovde, na svom pragu. Život je kratak i treba ga živeti punim plućima, a mir je ono što nam svima najviše nedostaje“, poručuje ona.
Gosti ovog neobičnog domaćinstva dolaze iz svih krajeva zemlje i inostranstva. Najviše ih impresionira gostoprimstvo, očuvana priroda i činjenica da se na jednom mestu može osetiti duh prošlih vremena. „Kod stare vodenice“ je primer da stari objekti mogu da dobiju novu i to korisnu namenu i podsećanje koliko su jednostavne vrednosti važne i dragocene.
U ovakve kuće ulazilo se preko drvenog praga, koji u narodnim verovanjima nosi posebnu simboliku. On je označavao granicu između spoljnog i unutrašnjeg sveta, ali i čuvar doma, života i predaka.
Prag kuće – simbolika i običaji
Teodora Obradović, kustoskinja etnološkinja i antropološkinja Zavičajnog muzeja u Petrovcu na Mlavi, kaže da prag kuće u narodnim verovanjima nikada nije bio samo deo građevine, već složen simbol i graničnik između svetova.
„U narodnoj svesti, on je liminalni prostor – mesto prelaza između unutrašnjeg i spoljašnjeg, profanog i svetog, živih i mrtvih. Verovalo se da ispod praga prebivaju preci, u „donjem svetu“, dok ukućani borave iznad njega, u svetu živih. Zbog toga je prag imao dvostruku ulogu: po vertikali je razdvajao žive od mrtvih, a po horizontali ukućane od spoljnog sveta. Na njemu su se prepoznavale opozicije unutra/spolja i mi/oni, pri čemu je ova podela bila realna i društveno delotvorna, a ne samo zamišljena. Da se granica ne bi narušila i da ne bi došlo do neželjenih prelaza između svetova, prag je bio obezbeđen raznim čuvarima i ritualima“.
Kao „ranjivo mesto“, prag je zahtevao posebnu zaštitu. Tu su se obavljali apotropejski (zaštitni) rituali: posipanje žitom, solju ili pepelom, polivanje vodom u kojoj su stajali bosiljak ili hajdučka trava, ostavljanje amajlija.
„Smatralo se da se upravo na pragu najlakše bacaju uroci i čini, pa su ljudi čistili prag i prelili ga vodom da bi ga „oprali“ od nesreće. Novorođenče, nevesta ili novi ukućani prvo su se uvodili u dom preko praga uz reči blagoslova. Ulazak je uvek imao posebnu težinu: na svadbi je mladoženja unosio mladu preko praga da bi izbegla „spoticanje o granicu“ i da bi u kuću unela sreću. Prag je pratio život od rođenja do smrti. Kada se dete prvi put izvodilo iz kuće, preko praga se prostirala krpa, očeva košulja ili vunena nit – da život bude zdrav i dug. Kada bi neko umro, pokojnik se iznosio upravo preko praga, prelazeći time u svet predaka“ dodaje ona.
Imanje „Kod stare vodenice“ u Rašancu, kao i mali broj sličnih objekata koji su u ovom kraju odoleli vremenu i sačuvani, predstavlja mesto gde se čuva duh prošlih vremena, običaji i vrednosti predaka. Kroz sačuvane kuće, priče potomaka i simboliku praga, posetioci osećaju povezanost sa precima i shvataju koliko su jednostavne, ali dragocene vrednosti doma, zajedništva i poštovanja tradicije i bogatog kulturnog nasleđa.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Istorija ispisana na pragu“ i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2025. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
