Pozorište “Castellum” je amatersko pozorište iz Kostolca, koje je formirano na inicijativu kostolačkog glumca, reditelja i dramskog pisca Željka Karana 2002. godine kao samostalno pozorište. Uz sve probleme finansijske prirode, pokreće školu glume. Nakon duže neaktivnosti, a zaslugama Nenada Despotovića, uz podršku Radomira Đorđevića, Dragana Pavlovića i Dejana Miloševića, 2008. godine se ovo pozorište ponovo aktiviralo.
Počinje produkcija novih predstava i ono se uključuje u rad udruženja amaterskih pozorišta Srbije. Glumački ansambl je sastavljen, pod rediteljskom palicom Radomira Đorđevića, od građana i učenika iz Kostolca. Postavljaju se predstve “Virus” Siniše Kovačevića, “Laki komad” Nebojše Romčevića i “Anđela” Stevana Koprivice. Pokreće se i rad Dečje scene.
Sada već tradicionalno, ovo pozoršte učestvuje na brojnim glumačkim smotrama, festivalima i može se pohvaliti produktivnim radom postavivši na pozorišne daske brojne komade poput “Braćo i sestre”, “Kako sam ponovo postao normalan”, “Ne igraj na Engleze”, “Žene u crvenom”, “Gospođa ministarka”, “Hadersfild”, ”Karolina Nojber”, “Pokondirena tikva”, “Hamlet iz Mrduše donje” i mnoge druge. AP “Castellum” organizuje dva značajna pozorišna festivala, jedan je u čast osnivača Željka Karana, a drugi u čast Nenada Despotovića, glavnog “krivca” ponovnog oživljavanja ovog pozorišta.
Mladen Despotović iz Kostolca, ima 35 godina i po zanimanju je elektrotehničar elektronike. Prve sklonosti ka sceni razvio je u Osnovnoj školi “Jovan Cvijić” sa 12 godina u dramskoj sekciji, igrajući lovca u predstavi “Crvenkapa i vuk”. Tada se rodila njegova ljubav prema pozorištu. Nastavio je sa dramskom sekcijom u Srednjoj tehničkoj školi “Nikola Tesla” Kostolac. Tokom srednje škole, angažovan je od strane biblioteke da glumi u predstavi “Čudo u Šarganu”. Nakon te predstave, 2008. godine se ponovo pokreće Amatersko pozorište “Castellum” sa predstavom “Virus” Siniše Kovačevića, u režiji Radomira Đorđevića. Od tada je aktivan u pozorištu. Za 23 godine glume iza sebe ima preko 20 odigranih predstava i uloga, veliki broj prijatelja u svetu pozorišta, brojne nagrade i učešća na festivalima.
“Naše amatersko pozorište funkcioniše kao grupa građana. Izuzetno sam zadovoljan radom i rezultatima. Trenutno spremam predstave u dva pozorišta, jer imam odličnu saradnju sa Kučevom. Moje matično pozorište ima 12 članova. Ljudi uvek nedostaje. Prijatelji pomažu kada zagusti, ali teško je naći one koji mogu i žele da odvoje malo svog slobodnog vremena za pozorište. Uslove za rad poput pozornice, sale za čitaće probe i šminkernicu imamo. Najviše nam nedostaju mladi glumci. Kostime i tehniku pozorište nabavlja po potrebi predstave”, kaže Mladen.
On ističe da su odnosi između glumaca i rukovodioca odlični, jer su svi većinom prijatelji van pozorišta, a samo pozorište je to prijateljstvo podiglo na viši nivo, tako da svi predstavljaju jednu veliku porodicu. Saradnja sa lokalnim vlastima je dobra, mada uvek ima mesta za poboljšanja. AP “Castellum” organizuje dva festivala amaterskih pozorišta u toku godine i od strane kulturne ustanove imaju podršku i pomoć oko reklamiranja i ubacivanja događaja u glavni kalendar gradskih dešavanja. Pozorište se finansira od prodaja ulaznica, mesečnih članarina i iz budžeta grada kroz razne projekte. Dosta lokalnih firmi su sponzori festivala. Trenutno angažuju samo reditelja, jer su pronašli čoveka sa kojim je zadovoljstvo i lakoća raditi.
Saradnja između pozorišta, po Mladenovom mišljenju, je divna. To je moguće jer veze održavaju sami glumci, kroz igru i druženja van pozorišnih aktivnosti. Smatra da dramski amaterizam nije potcenjen, barem ne u Kostolcu, čak je izuzetno poštovan, ali donekle zanemaren. Svi vole i žele da gledaju nove predstave, a retko ko želi da učestvuje u njihovoj realizaciji. To je bezuslovna ljubav, ne donosi zaradu. Veliki problem danas su škole jer više nemaju dramske sekcije, nema nastavnika da svoje slobodno vreme utroši na vannastavnu aktivnost koja nije ni plaćena i tako nema ko današnju omladinu da upozna sa čarima glume.
“Odnos sa medijima kod nas je dobar. Svi naši rezultati sa takmičenja, svaka naša premijera i naši festivali su pokriveni u lokalnim novinama i na radiju. Na društvenim mrežama smo aktivni. Festivali su izuzetno značajni za amaterizam, jer bez njih glumci ne bi imali gde da igraju svoje predstave, osim u svom pozorištu i u komšiluku. A pozorišni komadi se spremaju da bi se igrali i da bi ih što veći broj ljudi video i shvatio”– objašnjava Mladen.
Zoran Živković iz Požarevca član je dva amaterska pozorišta, “Milivoje Živanović” Požarevac i OAP “Branislav Nušić” Malo Crniće. Oba pozorišta su pod okriljem centara za kulturu. Zoran je igrao i u kostolačkom pozorištu u kome se takođe oseća kao član. Smatra da je bolje kada je pozorište pri kulturnoj ustanovi zbog samih sredstava koja su predviđena budžetom za stvaranje pozorišnih predstava, za reditelja, scenografiju, kostime. Kad je u pitanju udruženje to je onda mnogo komplikovanije, mora se konkurisati projektom za sredstva, sa pitanjem odobrenja, potom se snalaziti za obezbeđivanje prostora za same probe, dovijati se u nabavci kostima i rekvizita. I uvek postoji pitanje hoće li tražena sredstva biti u celosti odobrena.
Zoran za sebe kaže da nije zahtevan po pitanju uloga, iskreno voli to što radi i zadovoljan je stanjem u pozorištu. Kada se pojavi neki problem, prevazilazi se amaterskom ljubavlju i entuzijazmom. Rezultati pozorišta uvek mogu biti bolji i tome bi trebalo težiti, to je kreativan rad. U kostolačkom pozorištu je nastao problem po pitanju broja glumaca jer nema više zainetersovanih mladih ljudi, a nedostaju i ljudi koji bi radili tehničke poslove, pa su i to primorani da rade sami glumci. Zoran navodi da sva pozorišta imaju problem smene generacije, jer mladi glumci najčešće odlaze na fakultete pa se osipa ansambl. Dobro je kada postoji škola glume u pozorištu te se mogu obnavljati snage. U Požarevcu je iz takve škole, koju je tada vodio naš profesionalni glumac Slobodan Stepić, izašla sjajna grupa mladih glumaca, ali su već ove godine morali da napuste svoje matično pozorište, nada se, privremeno. Opet, raduje ga jer pristižu i novi, mlađi članovi, pa se glumački kadrovi obnavljaju.
Govoreći o uslovima za rad, smatra ih korektnim. Jedini problem koji nastaje jesu termini jer ima i drugih aktivnosti i drugih umetničkih društava kojima je neophodan prostor. Teško je i zaposlenima u tehničkoj službi da isprate sva dešavanja u ustanovi ili gradu, jer takav obim posla pada na nekoliko ljudi. Naglašava da glumci amateri nisu toliko zahtevni pa se uklapaju u raspored.
“Ono što posebno krasi dramski amaterizam, bar u ovim pozorištima u kojima igram, jeste jedan više nego drugarski, gotovo porodičan odnos među glumcima. Svi smo zaista dobri prijatelji i uvažavamo jedni druge bez obzira na godine i profesiju. Većina nas se intezivno druži i van pozorišta. Takođe je odličan odnos i sa tehničkim osobljem, jedni drugima pomažemo kada je u pitanju postavljanje scene, što i jeste pravi amaterizam i ljubav prema pozorištu. Napomenuo bih da nisam jedini koji igra u više pozorišta, ima još prilično glumaca koji to čine i za divno čudo to dosta dobro funkcioniše, što je takođe dokaz dobrih odnosa među glumcima i samih pozorišta. Ono što me u poslednje vreme posebno raduje jeste saradnja između svih pozorišta u okruženju, zaista je na visokom nivou i moram navesti da ranijih godina nije bilo baš tako” – priča Zoran punog srca.
Zbog finansijske i druge podrške, pozorišta uvek zavise od lokalne samouprave. Podrška je na zadovoljavajućem nivou, ali uvek može biti bolja. Odnosi sa gradskom vlašću su korektni, a u prilog tome govori i to što su često viđeni u publici na amaterskim predstavama.
Naš sagovornik objašnjava da sva pozorišta u kojima igra angažuju profesionalne reditelje, a shodno finansijama kostimografe i krojače. Kaže da nisu zatvorena vrata ni glumcima amaterima koji žele da se oprobaju kao reditelji. On je imao sreću, a i prilično dugo je u dramskom svetu, da je radio sa brojnim poznatim rediteljima. Bez obzira na njihovu profesionalnost, ističe da je rad sa amaterima takav da svakako dolazi do zbližavanja, te sam proces rada čini obostrano zadovoljstvo. Amateri više ulažu ljubav i entuzijazam, odvažio bi se da kaže da su oni poslušniji u izvršavanju glumačkih zadataka na zahtev reditelja.
Od profesionalnih reditelja može mnogo da se nauči i to je prednost. Ipak mu se čini da se na amaterizam drugačije gleda. Smatra da bi trebalo više verovati amaterskim pozorištima i dati im veću podršku. Često čuju posle amaterskog izvođenja da je odigrano bolje od profesionalnog. Međutim, amaterske predstave su ipak manje posećene u odnosu na profesionalne, jer publika očigledno želi da vidi poznate glumce, a ne amatere. Mišljenja je da bi trebalo da amaterska pozorišta budu više zastupljena u medijima i to ne samo nakon premijera ili festivala, već bi trebalo pratiti sam rad na predstavama. Takav način izveštavanja bi podstakao i mlađu populaciju da se priključi.
“Za glumce amatere je najvažnije da imaju što više nastupa, da što više igraju svoje predstave, kako na sopstvenim tako i na drugim scenama. Nama je najveća nagrada aplauz publike, ali i sama takmičenja su bitna, naravno. Zato je lepo videti da se rađaju neki novi festivali. Organizacija festivala svakako povlači određena finansijska sredstva što ume biti problem u odnosu na neke sportske aktivnosti i takmičenja o koje se gradovi otimaju da ih organizuju, jer za to dobijaju sredstva od republičkog resornog ministarstva. Mnogo bolje i lakše bi bilo kada bi se to primenilo i na organizovanje dramskih festivala. Značajna je finansijska podrška nekih preduzeća, državnih i privatnih. Verujem da organizovanje festivala utiče i na omladinu, da je odličan način motivacije da se mladi ljudi uključe u svet pozorišta ili možda sami osnuju neko amatersko pozorište”, smatra Zoran Živković.
Novinarka: Nevena Kovačevič // fotografije privatna arhiva/ obrada Filip Ilić
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta
“IZA KULISA: Da li lokalni pozorišni amaterizam igra poslednji čin?”
koji realizuje udruženje “KORENI”.
