Umetnički fotograf Stanko Kostić decenijama beleži duh narodnog graditeljstva, zabeležen u starim kućama, tremovima, dvorištima i pragovima. Njegova fascinacija počela je još u detinjstvu, kada je odrastao u kućama koje su bile skromne, ali ispunjene toplinom, smislom i životom. Za njega, te kuće nisu bile samo objekti, već živi organizmi u kojima se očitavala mudrost generacija koje su ih gradile.
„Jedan deo mog stvaralaštva vezan je za te kuće. Imam dovoljno godina da se sećam tih starih kuća i tog bajkovitog odrastanja u njima. To su kuće koje su nastajale skromnim radom graditelja. Imale su cilj da se preživi, maltene od sezone do sezone, da se dogradi nešto novo, da se deca iškoluju. Ali su uvek zračile toplinom. Kada ih pogledate, kao da su iznikle iz prostora, jer su u njih ugrađivani materijali iz okoline – kamen, drvo, pleva, pa čak i kože od životinja“, objašnjava Kostić.
Posebnu ulogu u životu imale su kućne verande i tremovi. Na njima se živelo, slavile su se slave, ugovarale veridbe i svadbe, donosile važne odluke i delile radosti i tuge. Energija tih prostora, kako Kostić ističe, bila je zapravo energija generacija. „Na tremovima su se smenjivale priče, pesme, radosti i tuge. To nisu bili samo prelazi iz kuće u dvorište, već mesta gde se oblikovao duh zajednice.“
Fotografija kao spas od zaborava
Stare kuće, pod naletom novih građevinskih trendova i povratničkog bogatstva iz inostranstva, sve više nestaju. Umesto skromnih građevina koje odišu toplinom, podižu se moderne i često hladne kuće.
„Primetio sam da savremeni način života ne trpi tu skromnost. Ljudi su počeli da ruše stare domove i grade nove, po ugledu na kuće iz inostranstva. Zato je moja ideja bila da ih sačuvam, makar na fotografijama i u svojim tekstovima – da ih konzerviram i ostavim budućnosti“, kaže umetnik.
Stare kuće trajale su i po dva veka. Njihova snaga nije bila samo u materijalu, već i u tome što su građene po merama čoveka. Mere nisu bile metri i centimetri, već palac, lakat, hvat – proporcije koje su se prilagođavale domaćinu i njegovim potrebama.
„Kada uđete u takvu kuću, osećate se bogougodno. One su čovekolike jer su građene iz čovekovih mera. Nisu bile hladne ili nametljive, već udobne i bliske, sa prostorima koji podsećaju na ljudsko telo – ni preveliki, ni premali, sa svakim kutkom koji ima svoju svrhu i dušu“, kaže Kostić.
Znanje utkano u građu
U njegovom stvaralaštvu posebno mesto zauzimaju istraživanja o tome kako su kuće nastajale i kako su ljudi birali mesto za gradnju. Plac se određivao pažljivo, osluškujući prirodu i posmatrajući sunce, vode, pa i životinje.
„Nije slučajno gde je kuća nikla. Ljudi su, recimo, puštali ovce na ledinu i beležili gde najviše legnu da prenoće – to je bio znak da je tu dobro mesto za kuću. Posmatrali su sunce, podzemne vode, boje kojima su farbali zidove da odbijaju insekte. Nije slučajno ni što oko tih kuća imate komarce, a unutra ne ulaze. Sve je bilo povezano sa prirodom i životom koji kuća treba da podrži“, priseća se Kostić.
Drvo za gradnju seklo se u određenom periodu godine, između velike i male Gospojine, jer se verovalo da tada nema crvotočine. Postojala su i pravila: nakon seče stabla nije se odmah kresalo, već je ostavljano da lišće izvuče vlagu iz drveta. Tako je građa postajala trajnija, a kuća dugovečna.
„Moj sinovac jednom mi je rekao – znaš li šta drži kuću? Krpež. Šta to znači? Da kuću drži stalno življenje. Ako u njoj nema života, makar bila od najčvršćih materijala, ona propada. Dok stare, skromne kuće, ako u njima ima ognjišta i smeha, traju i po dva veka“, priseća se Stanko.
Kućni prag kao svetinja
U narodnom životu posebno mesto imao je kućni prag. U verovanju, pod pragom su boravile duše predaka koje čuvaju dom. Prag je uvek bio svetinja.
„Još od predhrišćanskog doba smatralo se da duše predaka žive pod pragovima. Zbog toga mladu nikada ne prenosite tako da nagazi prag – ona ga preskače, da ne uvredi duhove. Prag je večna granica života i sećanja, prošlosti i budućnosti“, priča Kostić.
Slična verovanja i običaji postojali su i prilikom smrti. Prag je mesto gde se spaja život i sećanje, duh i materija, prošlost i budućnost.
Naučene lekcije
Stanko je uočio da se u savremenoj arhitekturi retko obraća pažnja na narodno graditeljstvo. Ipak, on kroz svoje udruženje „Srpske kuće“ pokušava da prenese znanja starih majstora novim generacijama. Njegova deca, među kojima su i arhitekte, nastavila su njegov put.
Posebno ga raduje što se javlja eko – turizam, a u nekim selima stare kuće prenose sa mesta na mesto, obnavljaju ili podižu nove, ali u duhu starih.
„Ako želite toplu kuću na novom mestu, možete je napraviti po uzoru na staru. Nije slučajno da su stare kuće bile zdravije od novih. Drvo, recimo, zaustavlja kosmičko zračenje četiri puta, dok beton i savremeni materijali to zračenje pojačavaju. Živeti u takvoj kući je šesnaest puta zdravije nego u modernoj betonskoj“, objašnjava Kostić.
San o domu
Na kraju, fotograf se vraća motivu iz detinjstva – snu o kući. Taj san, kaže, ostaje usađen u svakome od nas.
„San o domu je u okućnici jači nego sama kuća. Nije slučajno da deca, bilo iz sela ili grada, crtaju istu malu kuću: dva prozora, jedna vrata, sunce. To nam je u genima. Mi dolazimo na svet bez ičega, odlazimo bez ičega, a u međuvremenu se trudimo da steknemo mnogo. A u stvari, treba nam malo. Stari ljudi su to znali i trudili se da sačuvaju san o domu, da ga prenesu s kolena na koleno“, zaključuje Stanko Kostić.
Njegovo stvaralaštvo, osim što beleži lepote i mudrost prošlih vremena, postaje i u neku ruku kritika savremenog, brzog i često beživotnog načina gradnje. Svaka fotografija, svaki zapis, svaka priča o starim kućama – od tremova do kućnih pragova – jeste pokušaj da se sačuva duh naroda, istorija koja se ne meri samo godinama, već ljubavlju, poštovanjem prema prirodi i životu koji je u kućama ispunjavao svaki kutak.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Istorija ispisana na pragu“ i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2025. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
