U selu Dobrnje, u opštini Petrovac na Mlavi, nalazi se jedna od najstarijih kuća u ovom kraju, svedok prošlih vremena i načina života. Hroničar sela, Mića Aksentijević, priča da ova kuća verovatno potiče iz prve polovine 19. veka i da traje oko 150 godina. Po arhitekturi i načinu gradnje pripada tipu starih moravskih kuća: pravougaoni temelj, četvorostrani krov i veranda sa stubovima, što je u to vreme bilo uobičajeno.
Prirodni materijali i zdrava gradnja
„Ova kuća je građena od prirodnih materijala koji su tada bili dostupni – blata, pleve, drveta, kamena, kreča. Zidovi su od čerpića, lomljenog crepa, kasnije malterisani i krečeni. Temelj je od krečnjačkog kamena, a vezivo je bio kreč. Takvi materijali nisu prevaziđeni – samo su danas modernizovani. Prirodno su služili kao izolacija – leti hlade, zimi greju“, objašnjava Aksentijević.
Pod je bio od nabijene zemlje, zidovi sa žljebovima ispunjeni mešavinom blata i pleve. Prozori su imali rešetke, vrata jake brave. Kuća se sastojala od dnevnog boravka, gostinske i spavaće sobe, sa manjom ostavom.
Prozor – reza i vreme hajdučije
Poseban detalj je mali prozor – reza, svojevrsna „primitivna špijunka“ kroz koju su domaćini u vreme hajdučije pratili dvorište.
„To je bila mera sigurnosti kada su hajduci upadali u sela. Nije bilo drugog načina da čovek osmotri dvorište a da se ne otkriva“, kaže Aksentijević.
Kućni prag kao simbol
Prag u ovoj kući, kao i u mnogim starim domovima, imao je duboku simboliku. Pravljen je od hrasta ili bagrema, a ponekad i od kamena. Ljudi su ga ljubili polazeći na dalek put ili u rat.
„Prag je jak simbol, u njega su se ljudi kleli – ušao je i u književnost i u film. Postojalo je i verovanje o kućnoj zmiji koja boravi ispod praga“, podseća Aksentijević.
Dve ovakve kuće u Dobrnju sagradio je Stanimir Stanojlović, za dva sina Radosava i Bogosava, jedna od njih je opstala ispred koje Aksentijević priča priču koja ostala zapamćena iz Drugog svetskog rata da je jedan od potomaka, koji je polazio u vojsku, poljubio je prag i vrata svoje kuće. Nažalost, ali nikada se nije vratio.
Trem je nekada bio srce kuće. Na njemu su domaćini kačili vence paprike i crniog luka – znak domaćinstva i blagostanja.
„Ova kuća je u duhu narodnog folklora upravo zbog verande. Postojale su i kuće sa doksatom – to je isturena terasa, dok je veranda uklopljena i pokrivena. Na starim fotografijama to se jasno vidi. Ova kuća nema doksat, već verandu sa stubovima“, objašnjava hroničar.
Planovi za obnovu
Današnji vlasnik kuće je Jovan Milić. Njegova porodica kupila je kuću osamdesetih godina od meštanke Dobrnja.
„Tada je bila u mnogo boljem stanju. Za ovih četrdeset godina oronula je, a 2018. pogodila ju je i velika poplava kada je voda došla skoro do metar i po. Ipak, planiramo potpunu rekonstrukciju. Krov ćemo zameniti, zidove obnoviti, ali izgled će ostati isti – autentičan, da i buduće generacije vide kako se nekada živelo“, kaže Milić.
Kuća kao poezija jednog vremena
Za kraj, Mića Aksentijević podseća da kuća nije samo arhitektura, već i emocija i poezija jednog vremena. Citira stihove pesnika Srboljuba Mitića:
„Zida seljak kuću zidanicu, stara čatma truli u dvorištu.
Kačamalo, strunulo davno, kačam bakrač, zelen prekriv gljive.
Još ognjište na duše miriše.“
Ova kuća u Dobrnju, kao svedok prošlih vekova, priča o načinu života u staroj Srbiji, o toplini doma i o vrednosti očuvanja narodnog graditeljstva za buduća pokolenja.
Teodora Obradović, kustoskinja etnološkinja i antropološkinja, Zavičajnog muzeja Petrovac na Mlavi kaže da su uz prag vezana i brojna tabu verovanja.
„Nije se smelo sedeti na pragu niti se dugo zadržavati na njemu, jer bi to značilo ostajanje „na granici“ i prizivalo bolest ili nemir. Rukovanje ili pružanje predmeta preko praga smatralo se opasnim, jer se time remetila granica i prizivalo neprijateljstvo. Čak ni metlom nije valjalo čistiti „preko praga“, jer bi se time izmetala sreća iz kuće. Prag je bio i mesto gde se nisu izgovarale kletve niti vodile svađe – verovalo se da bi se nesloga i nesreća uvukle u dom.“
Zbog svega ovoga, prag je bio mnogo više od ulaza, on je simbolizovao dom, porodicu i ognjište:
„Preko praga ući“ značilo je postati deo zajednice, a njegovo ljubljenje pri povratku iz vojske smatralo se prizivanjem zdravlja, sreće i dugovečnosti. U kolektivnoj svesti, prag je ostao neraskidivo povezan sa ognjištem – mestom koje čuva porodicu, tradiciju i identitet. Kao liminalni prostor, prag je bio istovremeno opasan i zaštitnički: izvor mogućih pretnji, ali i moćan čuvar doma, čije su granice ljudi pažljivo i ritualno učvršćivali da bi sačuvali red, sigurnost i sklad u zajednici.
Sadržaj je nastao u okviru projekta „Istorija ispisana na pragu“ i sufinansiran je od strane Opštine Petrovac na Mlavi na konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2025. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
